ГЕОЛОШКИ ЗАВОД СРБИЈЕ

ГЕОЛОШКИ ЗАВОД СРБИЈЕ, установа са седиштем у Београду која се бави геолошким проучавањем. Формирана је 1946. под називом Геолошко-истраживачки институт при Министарству рударства НР Србије. Током времена ГЗС је прошао кроз многе промене у називу, статусу, организацији, кадровској структури, пословима које је обављао и опремљености. Разликују се четири периода у његовом развоју. У првом периоду (1946--1950) био је мала републичка установа са неколико геолога који су радили само са личном опремом. Указни начелник био је Сретен Милојевић. Године 1948. добио је назив Завод за геолошка истраживања НР Србије и требало је да буде државна установа а претворио се у предузеће за истражно бушење. Имао је велик број бушача и неколико геолога који су пратили њихов рад, а директор је био Живојин Ђорђевић. Други период (1950--1972) је „златно доба" ГЗС јер је био у сталном успону и у развоју свих делатности. Већ 1951. Завод је преузео стручњаке, опрему, фонд, библитеку и послове од Савезног геолошког завода и спојио се са Заводом за геофизичка истраживања у „Завод за геолошка и геоофизичка истраживања НРС". За директора је дошла економиста Загорка Јовановић, која је својим политичиким ауторитетом и упорним ангажовањем знатно допринела наглом и успешном развоју куће. Формирају се одељења, лабораторије добијају модерну опрему, приступа се континуираном издавању властитих публикација (Весник, Расправе, Повремена издања), разгранавају се послови и нагло повећава број стручњака свих профила. Почетком 1950. у Заводу је било само четири геолога а крајем те године десет, да би 1954. у њему радила већ 102 инжењера и 72 техничара. Овај тренд се наставио нарочито после 1959, после интеграције са Геолошким институтом „Јован Жујовић". Када је 1962. Заводу престао статус републичке установе потпуно је прешао на самостално финансирање, али је тада већ кадровски и материјално био веома снажан. Са својих 1.100 запослених, од чега 360 инжењера и техничара и 35 доктора геолошких наука, био је крупна геолошка организација и у европским условима. Имао је три сектора (геолошки, геофизички и технички) са више одељења кроз која су извођене све врсте геолошких истраживања. Највећи пројекти су се реализовали у изради Основне геолошке карте, истраживању минералних сировина и подземних вода, те геофизичким снимањима. Велики послови су извођени у целој Југославији али и у иностранству (Судан, Турска, Либија, Замбија, Етиопија, Пакистан, Јордан, Сирија, Мозамбик, Алжир, Венецуела и др.). Интензивирана је и међународна научна сарадња. У трећем периоду (1973--2005) одвијали су се дезинтеграција, назадовање и пропадање Завода. Све је почело 1973. са поделом куће на три ООУР-а Института. Затим су се издвојили и други ООУР-и па су се постепено претварали у самосталне организације. При томе, Институт за геофизику се одвојио и интегрисао са Нафтагасом из Новог Сада. Тако се 2005. некадашњи ГЗС, под називом „Геозавод", састојао од пет предузећа која су независно радила и међусобно сарађивала на тржишним принципима. Укупно је у њима било 230 запослених са 73% инжењера. Коначно 2006. сви институти Геозавода су се интегрисали са Геоинститутом у нову фирму Геолошки институт Србије д.о.о. као прелазно решење. Овим је започео последњи период у развоју ГЗС. Концентрација свих геолошких кадрова из Београда, опреме, лабораторија и послова у једној фирми деловала је благотворно. Амбијент није био бољи него раније, али је пословање било успешније и ефикасније. Радило се чак и у иностранству (нпр. два пројекта у Либији). Коначно, године 2011. на основу Закона о рударству и геолошким истраживањима, основана је садашња установа: ГЗС. Он је савремено опремљен, има стотинак стручњака, своје задатке извршава кроз четири сектора: Општа геологија и екологија, Геотехника и хидрогеологија, Истраживање лежишта минералних сировина и Техничка оператива. Све послове обавља са буџетским финансирањем и наставља радове у иностранству на принципу научно-техничке сарадње.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Миловановић, Т. Конески, „Развој и делатност Завода за геолошка и геофизичка истраживања НР Србије", у: Споменица 60 годишњице Српског геолошког друштва, Бг 1954; М. Коматина, „Геозавод -- јуче и данас", Весник Геозавода, серија А -- Б, 48, Бг 1998*.*

А. Грубић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)