ГЕРАСИМ (Петрановић)

ГЕРАСИМ (Петрановић), епископ бококоторски (Шибеник, 23. IV 1820 – Котор, 18. IV 1906). Богословију у Карловцима и Филозофију у Загребу студирао као питомац архимандрита Герасима Зелића. Замонашен је 1844. у манастиру Крупи, потом постао професор задарске богословије и потпредседник конзисторије, а 1855. произведен у чин архимандрита. Основао је са професорима и богословима друштво и лист Првенац, којим су утицали на националну свест омладине. У Бечу је 1853–1855. надзирао штампање богослужбених књига јер је власт желела да спречи увоз тих књига из Русије. Упознао се са Вуком Караџићем. Царском одлуком постао је 1871. епископ новоосноване Бококоторско-дубровачке и спичанске епархије, издвојене годину дана раније из Далматинске епархије. Преузео је епархију пре хиротоније као администратор јер је тек 1874. хиротонисан у Бечу од епископа Теофила (Бендеа) и Стефана (Кнежевића). Спровео је организацију епархије у четири протопрезвитеријата и установио конзисторију. Народ га је изабрао за свог посланика у Земаљски далматински сабор. Добротвор, родољуб и књижевник, био је кандидат за карловачког патријарха. Уређивао је Српско-далматински магазин у коме је објавио много чланака са биографијама знаменитих помораца и монографијама српских поморских општина. Штампао је три књиге својих и преведених проповеди под именом Добри пастир (1–3, Зг 1851, Н. Сад 1853, Ср. Карловци 1859), те збирку празничних посланица народу (Дубр. 1885). Његов литургичко-поучни рад Побожна размишљања при слушању литургије (Н. Сад 1853) доживео је четири издања. Вреднујући његов просветни, духовни и национални рад, факултет у Черновицама доделио му је 1879. звање почасног доктора. Основао је фонд за стипендирање ученика у занатству, фонд за изучавање заната у индустријским школама и фонд за практично поучавање у пољопривреди. Лично је плаћао поправку сеоских путева, регулацију потока, поправку сеоских храмова, удају сиромашних девојака и сахрану сиромаха, обилазио затворенике у тамницама и носио понуде. Обновио је манастир Савину, уредио келије и шуму око манастира. Издавао је сваке године шематизам своје епархије у којем су сарађивали Иларион Руварац и Нићифор Дучић. Покренуо је 1886. у Задру часопис Истина и новчано га помагао. Своју библиотеку завештао је манастиру Савини, где је и сахрањен.

ДЕЛА: Повјест о Светорождественском манастиру Драговићу у православној Епархији далматинској, Задар 1859; Д. Руварац, „Писма др-а Герасима Петрановића епископа бококоторског Илариону Руварцу, архимандриту гргетешком", БГл, 1911, 19–20.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Руварац, „Одуговлачење посвећења бококоторског епископа Г. Герасима", Источник, 1890, 4–5; „Др Герасим Петрановић, епископ бококоторски (1820–1906)", СрС, 1906, 8; Б. Милошевић, „Герасим Петрановић (1820–1906) први епископ бококоторске епархије", Гласник СПЦ, 1956, 9.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)