ГРАМАТИКА

ГРАМАТИКА (грч. grammatikhv tevcnh: вештина писања), систем морфолошких и синтаксичких категорија, као и њима обухваћених јединица, њихових облика, значења и функција. У ширем смислу чине је сва правила по којима су језичке јединице организоване и по којима се употребљавају. Г. као део лингвистике има за предмет проучавање г. као дела језика. У основи граматичких проучавања неког језика је, пре свега, утврђивање, описивање и објашњавање онога што је у неком језику обавезно и правилно за разлику од појава које представљају одступање и изузетак.

Српски језик чине јединице различитог степена сложености, њихови међусобни односи и правила употребе тих јединица. Основне језичке јединице су фонеме (гласови у функцији разликовања речи, нпр. ти : ту, или облика речи, нпр. они : ону), морфеме (најмањи делови речи који имају неко значење, нпр. рек-а, рек-е...), речи (најмањи облик на који може бити сведена нека реченица, нпр. Покрет!), синтагме (групе речи повезане значењем и функцијом, нпр. Твој друг је отишао), реченице (најмањи синтаксички облици који могу имати комуникативну функцију, нпр. Он одлази, Одлази) и надреченичне целине (пасуси, строфе, главе и сложеније врсте текстова). Г. се односи на правила према којима су морфеме удружене у речима и на правила према којима су речи удружене у реченицама, а реченице у текстовима. У средишту тако схваћене г. је појам → граматичке категорије као јединства граматичког облика и граматичког значења, нпр. категорија рода, броја, падежа и др.

Изузеци од граматичких правила најчешће се испољавају: 1) као граматичка лакуна (празно место), односно као одсуство неког облика тамо где га већина речи има, нпр. глаголи извирати или пребивати немају свршене парњаке, а именице Марко, брајко или амиго не употребљавају се у плуралу; или 2) као облик који одступа од уобичајеног облика за изражавање неког граматичког значења, нпр. глаголски облици хоћу и могу завршавају се наставком -у иако сви други глаголи у српском књижевном језику имају у 1. л. јед. садашњег времена наставак -м (читам, дишем, мислим...). У такве изузетке спадају и суплетивизми -- када се и променом основе у парадигми неке речи изражава извесно граматичко значење, нпр. говорити -- рећи (несвршени вид -- свршени вид).

Употреба већег броја истоврсних изузетака одређена је извесним потправилима. На пример, иако већина глагола има облик за прво лице једнине, безлични глаголи доследно немају облике ни за 1. ни за 2. лице. Узроци настанка граматичких изузетака су различити. У књижевном језику нови изузеци од постојећих правила представљају нарушавање граматичке норме. Неки од тих изузетака се у књижевном језику не прихватају, а неки временом буду прихваћени (нпр. у првој половини ХХ в. уместо госпођа Марић требало је рећи, и говорило се, госпођа Марићка, за супругу господина Марића, или госпођица Марићева, за његову ћерку), а у савременом српском књижевном језику изрази као госпођа Марић су нормативно исправни, док су изрази као госпођа Марићка или госпођица Марићева застарели.

ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик I. Увод -- Фонетика -- Морфологија, Бг 1986; II. Синтакса, Бг 1986; A. Белић, Општа лингвистика, Бг 1998; Универзитетска предавања из савременог српскохрватског језика, Бг 2000; Р. Симић, Српска граматика, I--II, Бг 2002; Ж. Станојчић, Граматика српског књижевног језика, Бг 2010; Ж. Станојчић, Љ. Поповић, Граматика српскога језика, Бг 2012; П. Пипер, И. Клајн, Нормативна граматика српског језика, Н. Сад 2014.

П. Пипер

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)