ГАВРИЛО I

ГАВРИЛО I (Рајић), патријарх пећки (Стари Влах, крај XVI в. -- Бруса, Турска, 30. VII 1659). Потиче из кнежевске породице Рајића на Старом Влаху. Његова младост слабо је позната. Био је парохијски свештеник, а по смрти супруге замонашио се и био изабран за смедеревског митрополита, плативши султану пешкеш од 40 дуката. По свргнућу рашког митрополита Максима дошао је на његово место и 1643. платио пешкеш од 3.000 акчи. Као митрополит рашки обновио је манастир Ковиље на Старом Влаху (1644) са црквама Св. Арханђела и Св. Николе (изнова их подигао), изградио ћелије и даровао воденице, а разграбљену земљу повратио и још докупио. У селу Штиткову (у којем је вероватно рођен), на реци Тисовици, подигао је храм Благовештења пресвете Богородице и поклониo му Пентикостар.

За патријарха пећког изабран је почетком 1648. плативши султану уобичајени кесим од 100.000 акчи, што је чинио и сваке године патријарховања, закључно са 1654. Борио се против насиља турских власти, али и римске пропаганде преко разних мисионара. Као патријарх сналазио се како је знао и умео да заштити рају од турске осионости која је бивала утолико већа уколико се турском државом ширила анархија. У Цариград је 1649. отпутовао с намером да код новог султана Мехмеда IV издејствује олакшање тешког стања народа и Цркве, али у томе није успео. Био је невешт и мање обазрив од патријарха Пајсија, па српску цркву није одржао на нивоу који је створио његов претходник. У јеку рата Турске и Млетака због Крита (Кандијски рат) неопрезно је одржавао везе с Римом -- састао се у манастиру Св. Ђорђа у Будимљу са папиним изаслаником мисионаром Павлином Демским, малоруским унијатом, а 1652. негде на Косову са призренским бискупом Франетом Сојимировићем. На унију није помишљао, а план да уз помоћ Русије и Запада створи један шири фронт за борбу против Турака и ослобођење Србије показао се нереалним. Као патријарх путовао је по земљи да упозна прилике, повеже и поучи људе, те да прикупи прилог (1650--1651). Посетио је Влашку и пределе на доњем Дунаву, 1653. и манастир Крушедол. Увео је разрез на народ и свештенике како би обезбедио средства за плаћање данка султану. Скупљао је књиге из запустелих цркава и предавао их црквама којима су оне биле потребне. Помиње се у поговорима и записима по књигама преписаним у његово време. На Бадње вече 1653. отпутовао је у Русију да добије помоћ и, боравећи у Трговишту, измирио влашког војводу Матеја Бесарабу и козачког хетмана Богдана Хмељницког. У једном молдавском манастиру где је чекао дозволу за улазак у Русију сусрео се са антиохијским патријархом Макаријем (1648--1672), који је такође чекао дозволу. Макарије је оспораво Г. право на патријарашку титулу сматрајући да то могу само епископске катедре које су основали апостоли: Јерусалим, Антиохија, Александрија и Цариград. Издејствовао је код руских власти да Г. забране улазак у Русију, али је то брзо опозвано и у Русији је примљен као патријарх, иако по рангу нижи од осталих источних патријараха. Примљен је два пута код цара Алексеја Михаиловича, којем је поклонио Житије краљева и архиепископа српских, и тако Русе упознао са српском историјом и српским свецима. Од цара је добио скромно уздарје. Био је у пријатељским односима са руским патријархом Никоном и учествовао на Московском сабору (1655), на којем је вршена реформа богослужбених књига и одлучено да се укине руски знак крста са два прста, јер се тако крсте само Јермени, а уведе знак крста са три прста десне руке. Као учесник сабора потписао се одмах после антиохијског патријарха. С обзиром на то да се патријарх Никон са царском породицом због куге селио из града у град и из манастира у манастир, овластио је Г. да рукополаже нове парохе за потребе московских храмова будући да је много свештеника помрло. Чак и кад се Никон вратио у Москву, Г. је продужио рукополагања. Посетио је Тројицку лавру, Новгород, Псков и друге градове где је саслуживао са антиохијским патријархом. Није успео да штампа један спис против латинске јереси солунског митрополита Нила Кавасиле (погрешно га идентификујући са јерусалимским патријархом Михаилом Кавасилом). Рад је требало да помогне српском свештенству да се одупре латинској пропаганди. Тешко је прихватити мишљење да је кратко време замењивао патријарха Никона док је овај био у сукобу са царем. У његовом одсуству „србску земљу" и манастир Крушедол посетио је јерусалимски патријарх Пајсеј. Г. је из Русије вратио своју пратњу с поруком да се неће вратити на трон него да бирају новог патријарха. Касније се предомислио и под изговором да иде у Јерусалим добио од цара 400 рубаља у самурима, али се вратио у Србију. Претпоставља се да је после оставке на трон изгубио претходни углед и ранг, јер више није био патријарх због чега му је Никон, који се предао грчком утицају, ускратио подршку и заштиту. Грци су из руске милости потпуно истиснули Словене. Појава Г. у Србији отворила је питање његовог положаја јер је оставку поднео, сабор је изабрао и устоличио новог патријарха, а султан му је издао берат. Положај новог патријарха Максима био је јасан, али није био јасан положај Г., тј. да ли га и како на Литургији помињати. То је изродило неосноване приче да је Максим допринео страдању бившег патријарха. Турци су га ухапсили и оптужили за издају, мислећи да је код руског цара тражио помоћ Руса против Турака. Осуђен је на смрт, али му је понуђено помиловање ако пређе у ислам. Како то није прихватио, обешен је између два дуба у граду Бруси. Сахранио га је сутрадан свештеник Павле. Извори су несагласни у погледу датума смрти, а СА сабор га је уписао у месецослов светих 13/26. децембра када је његова служба у Србљаку. Службу Св. патријарху Г. написао је прота Мирко Р. Павловић. Канон има крајегранесије/акростих „Доблест Гаврилову чествују", а у богородичнима „Прота Мирко", чиме је обележио своје ауторство.

Радомир Милошевић

Четворојеванђеље патријарха Г. За патријарха Г. je око 1650. исписано и украшено једно луксузно опремљено четворојеванђеље мањег формата, које се данас чува у Фицвилијамовом музеју у Кембриџу (Marlay Bequest MS 2). Рукопис има 230 листова, повезан је у кожне корице оплаћене скупоценим оковом од позлаћеног сребра, а његов сликани украс, изведен на почецима јеванђеља, чине четири минијатуре са ауторским портретима јеванђелиста, заставице, декоративна заглавља и преплетни иницијали. Минијатуре су брижљиво сликане црвеним, плавим, окер и сивим темпера бојама, са обиљем позлате, уоквирене су траком са златном лозицом, а на основу стилских особености приписане су Андреји Раичевићу, једном од најугледнијих српских сликара XVII в. На л. 227 сачуван је запис из којег се види да је власник ове књиге био патријарх Г., на основу чега је извршено и њено датирање.

Зоран Ракић

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I--III, Бг 1902, 1903, 1905; Р. Тричковић, „Српска црква средином XVII века", Глас САНУ, 1980, 320.

ЛИТЕРАТУРА: С. Димитријевић, „Одношаји пећких патријараха с Русијом у XVII веку", Глас СКА, 1900, 58, други разред 37; Ј. Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, Бг 1950; Ђ. Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, I, Минхен 1962; Г. Бабић, „О српском четворојеванђељу XVII века из збирке Fitzwilliam-овог музеја у Кембриџу", Зборник Светозара Радојчића, Бг 1969; П. Пузовић, „Свети Гаврило I Рајић, патријарх српски", Прилози за историју Српске православне цркве, Фоча, 2006, 3; З. Ракић, Српска минијатура XVI и XVII века, Бг 2012.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)