ГЕОРГИЈЕ ГРК

ГЕОРГИЈЕ ГРК, сликар (? -- Јазак, пре 7. IV 1771). Иконописац грчко-цинцарског порекла делатан између 1764. и 1769. у Срему. Потписао се на икони Христос и Самарјанка, једној од десет певничких икона за цркву манастира Беочина (1768), али је сасвим извесно да је пре тога израдио осам икона за сокл цркве Св. Николе у Старом Сланкамену (1764), део иконостаса у Доњој цркви у Сремским Карловцима (1767) пренетог у цркву Св. Николе у Сибачу, као и иконе за сокл олтарске преграде у цркви манастира Јазак (1769), са српским светитељима. Називан молером Греком, потписао се на грчком, као зограф Георгиос. Радио је истовремено са Стефаном Тенецким (Стари Сланкамен) и Димитријем Бачевићем (Јазак), за које је утврђена велика зависност од западноевропских предложака. Држећи се старозаветних и новозаветних бакрореза из Библије Ектипе Кристофа Вајгла, Г. је, због веома издужених поља већег дела својих икона, фигуративне групе на средини композиције продуживао сликаним бујним тропским растињем или каменитим метеорским пејзажем, за које је узор налазио у истим немачким гравирама. Све ово, заједно са здепастим фигурама несразмерно великих шака и стопала, његови су заштитни знаци због којих су му приписане све непотписане иконописане целине. Упркос еклектичарском опусу невеликог обима и временског распона, његове позадинске пејзаже и сликану архитектуру одликују прозрачност колорита и ширина потеза, као и неочекивано варирање мотива (Бекство у Египат, Кушање Христа) својствено само вештијим српским мајсторима барока и рококоа.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Јовић, „Сликар певница у цркви манастира Беочина", ГПСКВ, 1958, 3; О. Милановић Јовић, „Иконостас Николајевске цркве у Старом Сланкамену", ЗЛУМС, 1970, 6; Б. Тодић, „Георгије Грк", у: Радови о српској уметности XVIII века по архивским и другим падацима, Н. Сад 2010; Српски сликари од XIV до XVIII века, I, Н. Сад 2013.

Љиљана Н. Стошић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)