ГУСАРИ

ГУСАРИ, испрва су тако у старосрпском означавани и копнени разбојници. Због њих и лопова (тата) постављане су страже под надлежношћу кефалија. Чланови 145--150 Душановог законика допуњују „Скраћену синтагму" и за разбојништво прописују мучну смрт вешањем стрмоглавце. Тада је озакоњена и генерална истрага, колективна одговорност села и пооштрене казне за господаре и управнике насеља који не поступају одлучно против разбојника. Временом се овај назив усталио само за поморске пљачкаше, у смислу пирата. Многобројне оштре законске и друге мере никада нису довеле до њиховог потпуног нестанка из Јадрана. Осим тога, све јадранске поморске силе су прибегавале пљачки на мору и у приобаљу, посебно у ратна времена. Стога је Дубровачки статут из 1272. прописивао одговарајуће оружје за сва пловила. У раном средњем веку по разбојништву је било озлоглашено српско племе Неретвљана, чију традицију су дуго настављали житељи Омиша -- посебно родовска заједница Качића. Од страних сила истичу се Арапи у IX в., док су се у позном средњем веку издвајали Каталонци из Јужне Италије и са Сицилије. У раним фазама освајања Османлије су пустошиле северни Егеј, а посебно Свету Гору. Од краја XV в. јављају се многобројни турски гусари и у Јадранском и Јонском мору, а посебно се истичу Улцињани, док су се на хришћанској страни истицали сењски ускоци.

Литература: Б. Храбак, „Настојање Дубровчана око потискивања каталонских и сицилијанских гусара до средине XV стољећа", Поморски зборник, 1976, 14; А. Соловјев, Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354. године, Бг 1980; В. Маштровић, Последњи гусари на Јадранском мору, Зг 1983; С. Ћирковић, „Народ Качића Јована Кинама", ЗРВИ, 1993, 32; А. Фотић, „Пад Свете Горе под власт Османлија", у: Друга казивања о Светој Гори, Бг 1997; Лексикон српског средњег века, Бг 1999; Статут града Дубровника, Дубр. 2002; Ђ. Бубало, „Још једном о термину б'ци", ПКЈИФ, 2004, 70, 1--4.

В. Алексић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)