ГРЕЈ, Едвард

ГРЕЈ, Едвард (Grey, Edward), политичар, министар (Лондон, 25. IV 1862 -- Лондон, 7. IX 1933). Дипломирао је на универзитету Оксфорд, а политичку каријеру започео у Министарству спољних послова. Министар спољних послова био је од 1905. до 1916, дуже но иједан други британски политачар. Током тог периода допринео је учвршћивању савезничких односа између Русије и Француске и имао знатну улогу у креирању британске политике у време анексионе кризе (1908−1909) и балканских ратова (1912−1913), а највише почетком Великог рата (1914−1918). Током Јулске кризе 1914, отворене после Сарајевског атентата, улагао је велике напоре ради превазилажења насталог стања и смиривања великих сила. Сазнавши садржај аустроугарског ултиматума упућеног Србији, пред члановима британске владе изјавио је да би српска држава, у случају примања таквих услова, престала да буде независна. По његовом мишљењу, то је био „најужаснији документ", који је икада „упућен једној независној држави од стране друге". У Доњем дому је 3. VIII 1914. истицао нужност уласка Велике Британије у рат на страни Француске, говорећи -- између осталог -- о њеној потреби да се зарад равнотеже моћи супротстави „сваком неумереном увећању било које силе". Његов убедљив говор утицао је и на конзервативце и на либерале. Од друге половине 1914. до краја септембра 1915. учествовао је у савезничким притисцима на српску владу да учини територијалне уступке у Македонији, како би Бугарска пришла Антанти. Заузврат, предлагао је поделу територија јужно од Драве и Дунава, а на западу до Загреба, као и највећег дела јадранске обале. На тај начин, савезници би помогли уједињење Србије и Јужних Словена из Аустроугарске, под условом да се за такво решење изричито изјасне Хрвати. Његова тадашња политика, међутим, оцењена је као противуречна и неискрена. Када су савезнички преговори с Бугарском пропали, а Софија показала да ће се борити на другој страни, 4. X 1915. послао je поруку Николи Пашићу, обавештавајући га о пружању војне помоћи. Неколико дана касније, разговарајући у Лондону с Јованом Жујовићем, председником Српске краљевске академије и незваничним представником српске владе, казао је како не престаје да се диви „херојству Срба", да ће они „допринети скорој општој победи" и да „херојска Србија мора бити задовољена". По завршетку рата био је амбасадор у САД (1919−1920), а потом лидер Либералне партије у Дому лордова (1923−1924).

ИЗВОРИ: В. Черчил, Светски рат 1911−1918, Бг 1936; Д. Тодоровић (прир.), Ј. Жујовић, Дневник, II, Бг 1986; Р. Љушић, М. Милошевић (прир.), Ј. М. Јовановић, Дневник (1896−1920), Н. Сад -- Бг 2015.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Станковић, Никола Пашић, савезници и стварање Југославије, За 1995; М. Хејстингс, Катастрофа. Европа иде у рат 1914, I, Бг 2014; М. Радојевић, Љ. Димић, Србија у Великом рату 1914−1918. Кратка историја, Бг 2014.

М. Радојевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)