ГРИП

ГРИП (инфлуенца; фр. agripper: зграбити; лат. influere: утицати, продирати; ит. influenza), акутно, веома заразно, вирусно обољење које напада првенствено органе за дисање (уништавајући њихове трепљасте и друге ћелије) људи и животиња (сисари и птице). Јавља се обично у јесењим и зимским месецима, у блажем облику али и у најтежем -- доводећи до смрти, сезонски, у мањим или већим епидемијама и пандемијама. Вируси инфлуенце су РНК вируси који припадају фамилији ортомиксовирида. Вирус има липидну овојницу, у којој се налазе нестабилни гликопротеини: хемаглутинин (H) и неураминидаза (N), који су одговорни за улазак вируса у ћелију и излазак репродукованих вируса из ње, као и за стварање антитела домаћина. Постоје три антигенска типа вируса (пишу се лат.): A (највирулентнији за човека, који је једино одговоран за пандемије), B и C, уз три варијанте хемаглутинина (H1,H2,H3) и две варијанте неураминидазе (N1,N2). Вирус често мутира и генетски се реаранжира (спајање генетског материјала вируса човека, птица и/или свиња. Могућа је евентуална будућа употреба овог вируса у биотероризму. Шири се ваздухом -- капљицама које болесник избацује приликом кијања, кашљања и говора, нарочито у затвореним непроветреним просторијама са више људи, поготову ако и пуше и, ређе, преко руку и заражених предмета. Најчешће погађа децу и старије хроничне болеснике. У Србији су др М. Миловановић (Београд) и академик А. Терзин (Нови Сад) 1951. први изоловали вирус инфлуенце.

У ХХ в. догодиле су се четири пандемије: (1) Шпанска грозница, 1918--1919, тип вируса А (H1 N1), преко 21 милион жртава -- претежно младих људи од 20 до 40 година (више него све жртве I светског рата!). Пандемија је наводно кренула из Тибета и захватила цео свет, чак и острва у Пацифику и Арктик, а поштедела једино Антартик. До пандемије је дошло при крају I светског рата због исцрпљености становништва и транспортовања оболелих рањеника у разне земље; слабог стеченог имунитета групе становништва од 20 до 40 година; и рекомбинацијом генетског материјала вируса људи и птица. Пандемија је названа по Шпанији, јединој од заражених држава, која није скривала него давала податке о „грозници"; (2) Азијски г., 1956--1958, А (H2 N2), 2 милиона жртава; (3) Хонгконшки г., 1968--1969 А (H3 N2), преко милион жртава; и (4) Свињски г., 2009--2010, А(H1N1) са помешаним генетским материјалом вируса човека, птице и свиње, око 20.000 жртава. У Србији је свињски вирус изолован код 706 болесника, а у пандемији је умрло 84 болесника.

Инкубација г. траје од 18 до 72 сата. Симптоми настају нагло: повишена температура до 40 °C, јака главобоља, знојење, болови у мишићима и зглобовима, дрхтавица (час топло, час хладно), умор и малаксалост, гушобоља, кашаљ, смањење апетита, некад повраћање и пролив. Болест траје седам дана. У тежим случајевима (укључујући и смртне исходе) долази до отежаног дисања, вирусног запаљења плућа (на почетку болести, са брзим развојем) или секундарног -- „надовезаног" бактеријског запаљења плућа (на крају г.), конфузних стања, крвављења из носа, желуца и црева. Може доћи и до запаљења срчаног мишића. Лечење се своди на мировање у изолацији, појачано уношење течности: чајеви, топли напици, пилећа супа, лекови против температуре и болова, витамини, антибиотици само код секундарне бактеријске инфекције и у најтежим случајевима -- извесни специфични антивирусни лекови који блокирају хемаглутинине или неураминидазе. Болесник треба да кија у марамицу за једнократну употребу. Најважнија мера заштите је вакцинација: „мртвом" вакцином од сојева вируса из претходне епидемије; ублаженом „живом" интраназалном вакцином; и код деце млађе од 13 година -- „расцепљеном" вакцином, када су непотребни, за децу штетни делови вируса уклоњени. Убризгане вирусне честице улазе у крвоток и доводе до стварања заштитних антитела али само против унетог вируса. Заштита настаје 2--3 недеље после вакцинације. Вакцинација не обезбеђује 100% заштиту, али ће тегобе у обољењу бити лакше. Потребно је вакцинисати нарочито људе старије од 65 година и децу старију од 6 месеци, хроничне болеснике (плућне, срчане, бубрежне), гојазне особе, болеснике од шећерне болести, труднице после 14. недеље трудноће и здравствено особље. У Србији су овакве вакцинације бесплатне. У превенцији и борби против грипа учествују институти за јавно здравље („Батут" у Београду, Нови Сад, Ниш), Министарство здравља, институције епидемиолога и инфектолога -- све под надзором Светске здравствене организације.

ЛИТЕРАТУРА: М. Божић и др., Инфективне болести, Бг 2007; Т. Јовановић, Љ. Марковић (ур.), Вирусологија, Бг 2008; G. Čanak и др., „Clinical features, treatments and outcomes of influenza A(H1N1) 2009 among the hospitalized patients in the Clinic for Infectious Diseases in Novi Sad", ВП, 2013, 70 2.

В. Кањух; С. Кањух

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)