ГИПС

ГИПС (грч. guvyo": малтер), минерал из групе сулфата са водом, састава CaSO4x2H2O. Обично је безбојан или бео а од хемијских примеса и других нечистоћа различито обојен, провидан до прозрачан, стакласте сјајности. Карактерише се релативно ниском тврдином па може да се пара ноктом. Релативне тврдине 2 по Мосовој скали, специфичне масе 2,3. Показује савршену цепљивост и седефасти сјај на правцима цепљивости. Кристалише моноклинично. Чест је у облику плочастих кристала када може да образује и карактеристично ближњење „ластин реп". Агрегати су претежно зрнасти, плочасти, масивни и земљасти. Познате су неке специфичне појаве г. у природи, као на пример, карактеристичне друзе г. назване „пустињска ружа" или „џиновски" кристали дужине преко 10 метара у пећини рудника Naica у Мексику. Најчешће настаје седиментно у евапоритима, затим, хидратацијом сулфата калцијума, тј. минерала анхидрита и у оксидационим зонама сулфидних лежишта. Као минерална сировина има значајну примену у грађевинарству. Позната је његова примена у уређењу ентеријера, а као алабастер, материјал за скулптуре од финозрног масивног г., нарочито се користио у античко доба, с обзиром да је релативно мекан материјал који може лако да се обликује. Користи се у медицини, стоматологији, за производњу вештачких ђубрива итд. Значајније налазиште г. у Србији представља лежиште анхидрита и г. Липница код Груже. Ту г. образује разноврсне агрегате, а ређе се јавља у кристалима величине до 10 цм. Настао је хидратацијом анхидрита углавном у деловима ближе површини. Има га и у порфирским лежиштима бакра Бор, Велики Кривељ и Мајданпек.

А. Пачевски

Г. је врло распрострањен минерал, а највише се добија рударским путем. Иако настаје и као споредни производ у многим индустријским процесима, као и при одсумпоравању димних гасова, тај г. се због непожељних примеса релативно мало искоришћава. Највећи проблем представља тзв. фосфор**-г., споредни производ при добијању суперфосфата (→ Вештачка ђубрива), јер поред других примеса може да садржи и радиоактивне елементе. Фабрике цемента за сад користе око једну петину годишње производње фосфор-г., остатак се депонује. У Србији се налазе две велике депоније фосфор-г.** код Суботице и код Прахова. Највећа количина сировог г. користи се у производњи цемента. За друге примене (грађевинарство, израда модела и калупа за ливење, израду школске креде, имобилизација поломљених костију, зубарство, производња пигмената итд.) г. се прерађује индустријски, пречишћавањем и затим загревањем да би отпустио 1,5 молекула воде (на око 110 ^о^С). Тај производ назива се штукатурни или грађевински г.: CaSO4·2H2O + Tоплота → CaSO4·0,5H2O + 1,5 H2O (г. дихидрат и г. полухидрат дају штукатурни г.). Кад се штукатурни г. додаје у одговарајућу количину воде, он поново везује 1,5 молекула воде и очвршћава; на том процесу, који траје само неколико минута, заснива се његова разноврсна примена. Загревањем полухидрата на температуру од 290 до 900 ^о^С добија се безводни г., који се зове естрих г. (анхидрит). Са водом такође даје дихидрат али очвршћавање траје више сати. Примењује се у грађевинарству. Резерве г. у руднику Липница процењене су на 10,6 милиона тона. Годишња производња г. у Србији је око 45.000 тона, тако да Србија заузима 61. место међу 83 земље.

П. А. Пфенд

ЛИТЕРАТУРА: М. Илић, С. Карамата, Специјална минералогија -- први део, Бг 1978; Д. Николић и др., „Минералогија лежишта гипса и анхидрита -- Липница", IX конгрес геолога Југославије, 1978; Д. Виторовић, Хемијска технологија, Бг 1990; С. Јањић, П. Ристић, Минералогија, Бг 1995; Д. Виторовић (ур.), Хемија и хемијска индустрија у Србији − историјска грађа, Бг 1997; Д. Бабич, Минералогија, Бг 2003; www.indexmundi.com/minerals/product=gypsum (2008).

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)