ГРАЂЕВИНСКА ПРИВРЕДА
ГРАЂЕВИНСКА ПРИВРЕДА, грана привреде која се бави реализацијом грађевина са потпуном техничко-технолошком опремом. Упошљава стручњаке и раднике различитих профила, захтева техничко-технолошку оспособљеност и опремљеност, а делатност јој је регулисана низом закона, техничких норматива и стандарда. У прошлости ова делатност је почивала на искусним занатлијама под вођством главног неимара, а у Србији у XIX в. доласком страних инжењера и Срба из Војводине развој ове привредне гране наставља се на вишем техничком нивоу. Тадашња грађевинска оператива је градила низ значајних зграда и саобраћајница у чијим су пројектима и реализацији значајну улогу имали Франц Јанке, Јан Неволе, Емилијан Јосимовић и друге личности из грађевинске и геодетске струке. Одлуком Берлинског конгреса 1878. Србија је добила обавезу да изгради пругу Београд--Ниш као деоницу пруге Беч--Цариград када је Закон о подизању јавних грађевина прописивао да предузимач јавних грађевина буде српски држављанин, а да само у случају великих радова, као што је грађење железница, може да буде и странац. У Србији је почетком XX в. основан Грађевинско-предузимачки еснаф, а предузимачи као носиоци грађевинске оперативе изводе велике државне и приватне зграде, железничке пруге и друге објекте (Себастијан Рош, Милан Антоновић, Милош Савчић, Јован Илкић, Михаило Петковић, Душан Нинковић, Кирило Савић и др.). У периоду између два светска рата у Србији су домаћа предузећа градила челичне мостове чије су конструкције увожене из Немачке углавном на рачун ратних репарација. За изградњу мостова на пругама била је задужена Генерална дирекција за железнице, највећим делом по пројектима домаћих инжењера. По завршетку II светског рата прве обнове порушених објеката организовале су војно-грађевинске управе, а потом су организоване омладинске радне акције за изградњу путева и других великих објеката. У Србији су оснивана велика грађевинска предузећа за високоградњу: „Комбинат монтажне градње (КМГ) Трудбеник", ГП „Рад", „Напред", „Седми јул", „Комграп", „Енергопројект", „Хидротехника Београдња", „Стандард", „Дом", „Ратко Митровић" (сви у Београду), „Јабланица" (Ваљево), „Гоша" (Велика Плана), „Црна трава" (Власотинце), „Биничка Морава" и „Новоградња" (оба у Врању), Грађевинско-индустријски комбинат (ГИК) „Банат" (Зрењанин), „Градитељ" (Горњи Милановац), „Казимир Вељковић" (Крагујевац), „Јастребац" (Крушевац), „Зидар" (Лозница), „Неимар" (Нови Сад), „Грађевинар" (Ниш), „Рамиз Садику" (Приштина); за нискоградњу, путеве и мостове: „Мостоградња", „Партизански пут", „Иван Милутиновић -- ПИМ", „Хидротехника Хидроенергетика", „Нови ауто-пут", „Енергопројект Нискоградња" (сви у Београду), „Планум" (Земун), „Путеви" (Ужице), „Врање ДП за путеве" (Врање), „Зајечар ДП за путеве" и „Србијапут" (Зајечар), „Крагујевац предузеће за путеве" (Крагујевац), „Ниш предузеће за путеве" (Ниш), „Бачка пут", „Будућност", „ЗГОП" (сви у Новом Саду), „Нови Пазар пут" (Нови Пазар), „Срем пут" (Рума), „Панчево -- предузеће за путеве" (Панчево), „Србија ауто-пут" у Београду за одржавање путева; за инсталатерске и завршне радове у грађевинарству: „Монтажа", „Енергомонтажа", „Светлост", „Пројектомонтажа", „Телефонкабл", „Антикор", „Победа", „Дака сервис", „Енергопројект -- опрема", „Стаклопан", „Водотерма", „Београд Монтажа" (сви у Београду), „Електропроизводња" (Бајина Башта), „Нафтагас Монтажа" (Зрењанин), „Раваница" (Крагујевац), „Развитак" (Нови Пазар), „Инсталатерско-завршни радови у грађевинарству" (Пожаревац), „Змај" (Смедерево), „Гоша Јединство" (Смедеревска Паланка), „Јединство" (Ужице). У истом периоду формирана су и велика предузећа „Босна", „Враница", „Пут", „Хидроградња" (сви у Сарајеву), „Крајина" (Бањалука), „Неимарство" (Требиње), „ГП Црна Гора" (Никшић), „ГП Грађевинар" (Пљевља), „Индустријско грађевинско предузеће (ИГП) Колашин" (Колашин), „Предузеће за путеве", „Опште грађевинско предузеће Титоград" (оба у Подгорици), „Опште грађевинско предузеће Приморје" (Улцињ), „ГП Првоборац" (Херцег Нови), „ГП Радник" (Бијело Поље).
Грађевинска предузећа су градила стамбене комплексе, друштвене зграде, индустријске објекте, силосе, путеве, железничке пруге, електране, хидроелектране и друге грађевине у Југославији, а захваљујући Покрету несврстаних г. п. је добила велико страно тржиште (Египат, Индија, Ирак, Либија, Кенија, Замбија, Уганда, Габон, Јордан, Вијетнам, Монголија, Нигерија, Тунис, Алжир, Етиопија, Гана, Сирија, Гвинеја, Кувајт, Иран, Бангладеш, Панама, Перу, СССР, Чехословачка, Турска, Источна Немачка и Западна Немачка). Током деценија г. п. је била најјача привредна грана у земљи. Када је привредни развој прешао у надлежност република, предузећа у Србији су оснивала удружења ради бољег наступања на страном тржишту: „Југословенски грађевински центар -- ЈЦГ", „Удружење за индустријску изградњу станова − ИНПРОС", „Унионинжењеринг" и др.
Грађевински комбинат „Комграп" из Београда, основан 1945, градио је станове (стамбени комплекси у Београду, Котору), хотелске комплексе („Југославија" у Београду, „Медитеран" у Улцињу, „Кроација" у Цавтату, „Космос" у Москви, „Панорама" у Оберхофу), пословне и спортске објекте (амбасада СР Немачке, стадион „Црвене звезде" у Београду), индустријске објекте (Електронска индустрија и Фабрика аутомобилских мотора „21. мај" у Београду), као и објекте у Алжиру и Ираку.
КМГ „Трудбеник" из Београда, основан 1947, са својим погонима („Мирко Томић" фабрика бетонских елемената у Сталаћу, „Керуб" фабрика керамике на Убу и др.), имао је сопствени систем монтажне градње и изводио конструкторски сложене објекте (у Београду хале 1 и 14 Београдског сајма, Сава центар, хотел „Интерконтинентал", Пословни центар „Генекс", Храм Светог Саве, у Сурчину Музеј ваздухопловства), железаре у Скопљу и Смедереву, Алуминијумски комбинат у Шибенику, а градио је у Чехословачкој, Пољској, СССР, Ираку и у Минхену (Олимпијско село).
ГП „7. јули", основано 1950, изградило је у Београду „Београђанку", Музеј савремене уметности, Народну библиотеку Србије, Факултет ликовних уметности, стамбена насеља Бежанијска коса и Бањица.
„Иван Милутиновић -- ПИМ" из Београда, настало 1951. од малог предратног предузећа за чишћење река, као грађевинско предузеће за водне путеве градило је насип кроз Скадарско језеро за пругу Београд--Бар, Хидросистем Дунав--Тиса--Дунав, пристаништа, бродоградилишта, марине, насипе, бране, обалске утврде, луке на Дунаву: Апатин, Вуковар, Београд, Панчево, Смедерево, Текија, Кладово и Прахово; на Сави: Брчко, Сремска Митровица, Шабац, Забрежје; на другим рекама и притокама, те на Каналу Дунав--Тиса--Дунав код Новог Сада; велике геотехничке објекте у Индији, Кувајту, Либији, Ираку, Русији и др.
ГП „Рад" из Београда, основано 1947. као предузеће од републичког значаја, почевши од 1953. у Турској, Чехословачкој, Немачкој и на Блиском истоку гради индустријске и друге објекте (водоторњеви у Кувајту, Конгресни центар „Џингис Кан" у Улан Батору, Монголија), а у Београду Авалски (стари) торањ, Спортски центар „25. мај", Дом Синдиката, Палату Савезног извршног већа, Палату правде, хале Београдског сајма 2 и 3, Металуршки комбинат Смедерево, Фабрику вискозе Лозница, Винарски подрум Вршац, Алуминијумски комбинат Титоград, Фабрику цемента Пљевља и многе индустријске, стамбене и друге објекте.
ГП „Напред", основано 1948. за изградњу објеката војне индустрије, подигло је објекте за нуклеарни реактор у Винчи и градило у Етиопији, Либији, Ираку, Немачкој, Словачкој (хотел „Форум" у Братислави), Русији (Центар међународне трговине у Москви, фабрика фрижидера у Липецку), Америци, у Београду (Београдска арена, стамбена насеља Бежанијска коса, Бањица, Церак 2 и Церак Виногради, стамбени блок 34 на Новом Београду), Индустријски комплекс Индустрија котрљајућих лежаја (ИКЛ) Барајево.
ГП „Неимар" Нови Сад, под овим именом од 1951, а као ГП „Бетон" од 1946, градило је станове, здравствене, школске, административне, саобраћајне и спортске објекте (Спортско-пословни центар „Војводина" у Новом Саду), а било ангажовано у Јемену, Русији, Јордану, Украјини, Египту, Либији, Мароку и другим земљама.
ГП „Рамиз Садику" из Приштине постоји од 1946. а од 1963. послује под овим именом, градило је углавном на Косову и Метохији (Спортски центар „Боро и Рамиз" и Покрајинска библиотека у Приштини, силоси у Косову Пољу, Србици, Урошевцу и другим местима, мостови на путу Косовска Митровица -- Беране и др.).
„Енергопројект", основан 1951, временом је проширивао делатност и капацитете: консалтинг, пројектовање, урбанизам, високоградња, инфраструктура, водопривреда, заштита животне средине, енергетика, информационе технологије. У више од 70 земаља реализовао је хидроелектране, термоелектране, енергане, топлане, постројења за прераду вода, путеве, писте, индустријске, јавне и стамбене зграде и велике геотехничке објекте (тунеле, подземне гараже, метро станице, бране и хидромелиорационе системе).
„Планум" је основан 1948. за изградњу војних аеродрома, а по спајању са сарајевским предузећем „Соча" гради подземне и железничке објекте. По преласку у приватно власништво шири делатност на ваздухопловне базе, хидротехничке објекте, тунеле, саобраћајнице и објекте инфраструктуре, послује на Блиском истоку, у афричким земљама, Русији и другим државама бившег СССР.
„Мостоградња" је формирана 1945. као група инжењера, техничара и радника за реконструкцију мостова оштећених у рату, а 1952. одвојила се од железничке управе и постала самостално предузеће за пројектовање, изградњу и монтажу армиранобетонских и челичних мостова, челичних конструкција, резервоара, индустријских објеката, војних и других објеката („Газела" у Београду, мост копно-острво Крк у Хрватској).
ИЗВОРИ: Архиве КМГ „Трудбеник", ГК „Комграп", „Иван Милутиновић -- ПИМ", ГП „Рад", „Енергопројект", „Планум", „Мостоградња"; Неимар, Н. Сад 1995.
ЛИТЕРАТУРА: 25 година грађевинарства социјалистичке Југославије, Бг 1970; Ј. Николић, Историја железница Србије, Црне горе, Војводине и Косова, Бг 1980; Д. Ђурић Замоло, Градитељи Београда 1815−1914, Бг 1981; С. Јањић, Живот и рад професора Кирила Савића, Бг 1987; В. Б. Шолаја, А. С. Магдић, Инжењери у Књажевини/Краљевини Србији од 1834. до завршетка Првог светског рата, Бг 1994; Грађевинарство Србије, Бг 1997; Грађевинарство Србије на почетку 21. века: стање и правци развоја, Бг 2004; Југославија на техничком пољу 1919--1929, Бг 2007; П. Чолић, ГИК Рамиз Садику 1951−1988, Бг 2012.
Б. Војиновић; С. Лазић Војиновић
*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)