ГАВРИЛО V
ГАВРИЛО V (Дожић), патријарх српски (Врујци, Доња Морача, 17. V 1881 -- Београд, 7. V 1950). Под световним именом Ђорђе завршио је Учитељско-богословску школу у Призрену и као ученик био замонашен (1900) у манастиру Сићеву. Није дуго остао учитељ у Дечанима, него је отишао на острво Халку у престижну богословску школу Васељенске патријаршије, ради упознавања грчког језика и богословља. Потом је завршио Богословски факултет у Атини где је промовисан за доктора. Одмах је постављен за главног секретара манастира Хиландара, а потом за референта српског посланства у Цариграду где је усавршио грчки језик и био управник српске школе. У Француској и Швајцарској учио је француски језик и упознавао богословску литературу на њему. По повратку произведен је за архимандрита и као цариградски клирик постао рашко-призренски епископ (1911), а после балканских ратова пећки митрополит (1913) у јурисдикцији српске цркве. У I светском рату интерниран је у Цеглед (Мађарска), али је због болести 1917. враћен у Улцињ где је дочекао крај рата. Као члан Велике народне скупштине у Подгорици 1918. предводио је депутацију за уједињење Црне Горе и Србије. За митрополита црногорско-приморског изабран је 1920, а 1923. водио је делегацију Српске цркве на Свеправославном конгресу у Цариграду који је препоручио да помесне православне цркве прихвате реформу јулијанског календара коју је урадио Милутин Миланковић. Био је близак са краљем Александром и тешко је доживео његово убиство у Марсеју.
За српског патријарха изабран је 21. II 1938. као први од тројице
кандидата са 50 гласова (Георгије будимски -- 27 и Петар дабробосански
-- 23), што су краљевски намесници потврдили у име малолетног краља
Петра II. Његово устоличење збило се у јеку конкордатске кризе,
загонетне смрти патријарха Варнаве, делатности хрватских сепаратиста и
комунистичких активиста. До почетка II светског рата много је радио,
обилазећи сваки део земље где српски народ живи, осуђујући нове доктрине
и идеологије (нацизам, фашизам и комунизам). Успео је да среди финансије
Српске патријаршије, освештао је темеље храма Св. Саве уз саслужење свих
епископа СА сабора СПЦ и представника Руске и Бугарске цркве. Подигао је
на Карабурми интернат за студенте БФ у Београду. Противио се приступању
Југославије Тројном пакту и сазвао СА сабор у ванредно заседање за 27.
март. По многим сведочанствима био је, заједно са осталим епископима,
упућен у пуч 27. III 1941, а сутрадан је извршио свечано благодарење.
Немци и усташе прогласили су га за једног од највећих неријатеља. Немци
су га ухапсили у Острогу (23. IV 1941),
а њихова служба сигурности одмах га је саслушала. Потом је прошао затвор
у Сарајеву и затвор Гестапоа у Београду (где су га пет дана држали под
отвореним небом на киши), као и интернацију у манастирима Раковици и
Војловици. У лето 1944. спроведен је преко Будимпеште и Беча у логор
Дахау код Минхена, заједно са владиком Николајем Жичким и једним
француским архибискупом. Једини је црквени поглавар који је рат провео у
немачком затвору и био у логору (додуше, није теран на присилни рад,
дозвољено му је да носи свештену одећу и није му бријана брада). На
залагање генерала Милана Недића додељен му је лекар Митар Ђаковић, који
је постао његов лични секретар. Његово хапшење и одсуство из земље
створило је стање обезглављености у Српској цркви -- СА сабор није могао
да буде сазиван, нису доношене важне одлуке, нити су бирани и
хиротонисани нови архијереји. Почетком 1945. пребачен је у Беч на
лечење, потом у Клагенфурт, Фелден и Трст, али увек под надзором
Гестапоа. Одбио је сусрет с представницима Румунске цркве (будући да су
дали подршку усташком поглавнику А. Павелићу у стварању расколничке
Хрватске православне цркве), као и са папом (због става Ватикана према
злочинима које су над Србима вршиле усташе у НДХ). Такође је одбио
немачку понуду да осуди комунистичку Русију.
У Кицбилу га је 8. V 1945. ослободила америчка 36. дивизија, те прелази у Италију. Да би искористили његов углед, комунисти су га преко Смодлаке у Риму позвали да се врати, али је он одбио. Октобра исте године одлази у Лондон где је крстио сина краља Петра II, принца-престолонаследника Александра II Карађорђевића. Пошто им Енглези нису одобрили боравак, епископ Николај одлази у Америку, а Г. у Рим на опоравак. Разочаран је ставом Британије да подржи комунистички режим, а не српског монарха. Свети синод га је марта 1946. позвао да се врати у земљу, али је он у ускршњој посланици осудио поступке власти према цркви, што му је отежало повратак. Из Рима одлази у Карлове Вари на лечење. Комунистичке власти су му тек после вишемесечног одуговлачења дозволиле повратак у Београд где га је 14. новембра дочекала велика маса народа. На трон се вратио 30. новембра и упознао поразну ситуацију у Српској цркви, изазвану окупаторским и комунистичким пустошењем. У посланици о Божићу 1947. осудио је репресију власти над свештеницима и верницима. Његов даљи рад текао је у тешком времену комунистичког антицрквеног и антисрпског режима, те у обнови ратом опустошене земље. Основао је шест нових епархија, започео обнову и попуњавање епископских и свештеничких редова, донео прерађен и допуњен Устав СПЦ којим је искључио представнике власти из црквених послова. Водио је бригу о Србима у Европи јер су припадали његовој јурисдикцији. Супротставио се властима које су тражиле да осуди деловање епископа Николаја и Иринеја у Америци, осујетио је издвајање Јужне Србије / Македоније из СПЦ и стварање расколничке Македонске православне цркве. Писао је 1949. Јосипу Брозу о узурпацији црквене имовине, прогону свештенства, скрнављењу храмова. Кад је умро, поред његовог одра у Саборној цркви прошло је више од 50.000 верника, а сахрањен је у београдској Саборној цркви између кнежева Милоша и Михаила Обреновића. Писао је на српском, грчком и француском језику, солидно је говорио турски и руски. Објавио је неколико божићних, ускршњих и светосавских посланица, говора против конкордата, празничних беседа, водио дневне белешке и записе од којих су настали Мемоари, али по свој прилици нису његово оригинално дело. Многе празнине попунила су двојица патријархових пријатеља. Неке радове није потписао пуним именом него псеудонимом Г. Д. Морачанин (Високи Дечани под туђином, Јагодина 1908; „Дечанско питање", Хришћански весник, 1910, 11). Под псеудонимом Ђоша Меденица објавио је у Гласнику Православне цркве у Краљевини Србији два текста: „Савремена црквена питања -- на Истоку" (1909, 10) и „Пораз Цариградске Патријаршије -- Јерусалимски спор" (1909, 14--16) у којима критикује грчке папистичке тежње. У Веснику Српске цркве (1908, 5) објавио је „Сава Хиландарац -- прилог за новију историју српске царске лавре Хиландара".
ДЕЛА: JO Cristianismo;" para; toi'" Sevrboi" ajpo; tou' V mevcri tou' XII aijw'no" uJpo; Gabrihvl Dovzit", jAqhvnesi 1910 (Хришћанство код Срба од V до XII века, Атина 1910); Хришћанство код Срба XVIII века, докторски рад, Атина 1910; Мемоари патријарха српског Гаврила, Париз 1974, Бг 1990; С. Вуковић, „Пет писама патријарха српског Гаврила из изгнанства", Држава, фебруар 1996, 36.
ЛИТЕРАТУРА: „Педесетогодишњи јубилеј Његове светости патријарха српског господина Гаврила", Гласник СПЦ, 1950, 2--3; „Патријарх мученик (Њ. Св. Гаврило)", Гласник СПП, 1950, 5--6; М. Стојадиновић, Ни рат ни пакт, Југославија између два рата, Ријека 1970; Д. Кашић, „У спомен на патријархе Димитрија и Гаврила и њихово време", Гласник СПЦ, 1980, 5; Поводом 30. годишњице од смрти патријарха Гаврила, Бг 1980; М. Џаковић, Животно дело патријарха српског Гаврила, Париз 1983; Д. Живојиновић, „Патријарх Гаврило Дожић и југословенска власт 1944--1950", ХМ, 1995, 7--12; Д. Живојиновић, Српска православна црква и нова власт 1944--1950, Србиње 1998; Ђ. Батрићевић, Патријарх Гаврило Дожић и његово доба, Цт 2000; М. Близанац, В. Ђурић Мишина, Патријарх Гаврило (Дожић), Н. Сад 2004; Р. Радић, Живот у временима: Гаврило Дожић 1881--1950, Бг 2006.
Р. Милошевић
*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)