ГРОМ

ГРОМ, атмосферска појава, у свим митологијама персонификована у виду божанства, духа или неког демона. Најмоћније божанство обично управља г. као божанским оружјем. Сматрало се да г. предводи остале атмосферске појаве, зато је божанство г. у свим индоевропским религијама имало статус врховног божанства. У словенској митологији Перун преузима функције божанства неба, a почев од XI в. у писаним изворима се спомиње као бог громовник. Иако нема писаних извора о јужнословенским божанствима, код Јужних Словена могу се наћи сачуване представе о овом божанству у народној традицији и белешкама византијског писца Прокопија из VI в., у коjeм се помиње да су балкански Словени поштовали бога господара г. Домаћи класични етнолози писали су о траговима култа Перуна који су се одржали у ономастици и топонимима (перунъ, значи муња или г.), што се у науци не може сматрати директном потврдом постојања овог божанства, него само индицијама. Након примања хришћанства, библијски пророк и хришћански светац Св. Илија, заменио је Перуна, преузимајући и функције бога громовника. Св. Илија у народним представама фигурира као веома опасан и необуздан светац. Крстарећи небом у ватреним кочијама гађао је ђаволе г., не штедећи ни људе ни њихова материјална добра, па је уништавао све под собом. Представе о неодмереном и осветољубивом свецу упућују на његову нехришћанску природу и верно персонификују природне појаве којима је владао. Веровало се да његови помоћници управљају појавама у природи, па тако Огњена Марија, представљена као сестра Св. Илије, гађа муњама, Св. Герман -- доноси поплаву и град, а Св. Пантелија изазива велике врућине и пожаре. Демонизоване душе предака, који су умрли погођени г., замишљане су као помоћници свецима који руководе атмосферским појавама. Њихове душе нису могле да нађу свој мир и прикључе се душама осталих предака, него су демонизоване доносиле непогоду у свој крај или село. У традиционалној култури се сматрало да г. удара у земљу и оставља стрелицу која се после извесног времена појави на површини. Таквој стрелици се приписују многа лековита својства или веровање да проналазачу доноси срећу. У свим митологијама посебно поштовање указивано је месту или предмету у који удари г. Они су проглашавани светим, а у појединим крајевима Србије китили су их босиљком и шкропили богојављенском водицом. Дрво погођено г. третирало се „нечистим" па мештани нису смели да га секу или користе за огрев. Празници посвећени г. као и свеци који су преузели неке од ингеренција бога громовника, као што су Прокопије, Герман и Вартоломеј, веома су поштовани у народној култури Срба. За заштиту од г. користили су такозвано „громовниково биље" -- храст, леску и коприву. Верује се да г. не удара у храст јер је то Перуново светилиште и стан. Људи су волели да на свом имању имају храст -- запис јер су на тај начин штитили своје имање и себе од временских непогода, града и г. Такође, прво јаје офарбано за Ускрс, страшник или чуваркућа, сматрало се сигурном заштитом од г. Кад загрми, веровало се да је добро, ради плодности, ваљати се по земљи јер се тада, посредством г., спајају небо и земља.

Л. Б. Радуловић

Сунчeво зрачење у слојевима горње атмосфере јонизацијом ствара позитивне и негативне јоне, који се групишу и заузимају случајни променљиви распоред. У међупросторима се због тога јавља електрично поље. Топлота од сунчевог зрачења изазива испаравање воде са земљине површине, које се подиже увис, кондензује се у ситне капљице воде, а на великим висинама и у кристалиће леда. У електричном пољу виших слојева атмосфере, струјање доводи до њихове поларизације, уситњавања и груписања, па тако и до повећавања броја јона и јачине електричног поља. Тај процес се наставља све док електрично поље не пређе критичну вредност пробојног поља. Тада се покреће нови процес стварања канала за неутрализацију наелектрисања и догађаји се нагло убрзавају. Јони у правцу електричног поља великом брзином (1,10^6^ м/с) стварају проводни канал све док не утроше расположиву потенцијалну енергију. После приближно 50 m/s, полазећи од краја претходног канала, наставља се пражњење новим кораком и потпуно новим путем. Такво се пражњење наставља све до достизања циља, тј. до другог облака, када се јавља муња, или ако се пражњење завршава на земљи, јавља се г. Та фаза развоја г. назива се фаза лидера. Чињеница да удар г. није континуирани процес, него да се састоји од неколико корака, утврђена је коришћењем брзе, временски разложене фотографије. У последњем кораку, када се лидер примакне земљи на стотинак метара, са истакнутих тачака на земљи креће стварање канала у сусрет лидеру. После фазе стварања целог канала за електрично пражњење долази до правог удара г., који је, услед смањеног отпора у каналу, далеко снажнији но претходни. Јачина електричне струје током пражњења достиже до неколико десетина хиљада ампера, што изазива нагло загревање (преко 1.000 °С) и ширење садржаја канала надзвучном брзином, па долази до ударног звучног таласа и светлосног ефекта електричног пражњења дуж читавог канала. Светлосни ефекти пражњења -- муње -- могу се видети на растојању и до 20 км, а звук, који постепено пристиже од удаљених делова канала траје као грмљавина и до неколико секунди. Штетно деловање г. испољава се рушилачком снагом ударног таласа, високом температуром, изазивањем пожара, и смртним исходом и повредама на живим бићима. Први кораци у правцу заштите од штетних последица удара г. чињени су средином XVIII в. Први громобран је поставио aмерички научник и политичар Бенџамин Френклин (1706--1790). Френклинов громобран састојао се од најмање 2 м дугог зашиљеног металног штапа, везаног силазним електричним водом за уземљену металну плочу. Штап се усправно поставља на највишу тачку грађевине и штити околни простор од непосредног удара г. Електрични отпор уземљења мора бити што мањи да би велика јачина струје г. изазвала што мањи скок напона између силазног одвода и околине. Такав громобран и данас представља добру заштиту у кругу чији је пречник приближно једнак висини врха штапа од земље. Свој допринос овој заштити дао је и Никола Тесла. Циљ заштите није нити да спречи, нити да привуче удар г., него да штету од удара г. смањи на најмању меру. Заштиту од г. морају имати и електрични водови, који преносе електричну енергију ваздушним, надземним мрежама, које могу да буду погођенe г., те да превисоким повишењем електричног напона нанесу штету самој енергетској мрежи као и потрошачима електричне енергије. Заштиту од тог ризика чине уграђени одводници пренапона, који чине обавезни састав мреже. Квалитет громобрана и уземљења мери се електричним отпором од самог врха Френклиновог штапа громобрана до земље, а то је у Србији регулисано Стандардом и одговарајућим Правилником.

Средином XX в. биле су полагане велике наде у коришћење радиоактивних извора ради повећања заштићене зоне од г. Као и у многим земљама у свету, током 1971. на Дурмитору, у подручју врло честих г., југословенски и белгијски истраживачи обављали су истраживања, али крајњи закључак није могао бити донет. Штета коју радиоактивни извор својим зрачењем може да произведе због неконтролисаног пада или рушења зграде разлог је што је у Србији од 1996. постављање радиоактивних громобрана забрањено. Савремени правац развоја заштите заснива се на градњи зграда армираним бетоном, ојачаним мрежном челичном арматуром, која је на више тачака уземљена па чини Фарадејев кавез, што, уз коришћење металних кровова, пружа довољну заштиту објеката. И ова област је регулисана одговарајућим законским прописима, на основу којих се, стручним инжењерским пројектом, одређују степен заштите (0,80--0,98) и начин да се то постигне. Степен заштите законски се контролише. Мноштво високих стубова за улично осветљење чине на улицама градова додатну заштиту од г. Ако се човек приликом невремена и грмљавине нађе на отвореном пољу, треба да се склони под групу дрвећа, и при томе да се удаљи од стабала која су могућа мета удара г. Приликом електричног пражњења ствара се гас озон, који у малим количинама стимулативно делује на људе. Озон у горњој атмосфери има улогу филтрирања, тј. заштите од јачине сунчевог зрачења. Нека атмосферска пражњења, као што су севање у високој атмосфери и лоптасте муње, дуго су предмет научног истраживања, чак и у војне сврхе.

Б. Маршићанин

ИЗВОРИ: Југословенски стандард ЈUS IEC 1024-1 и допуна JUS B4 802.- 1997; The Basis of Conventional Lightning Protection technology. Federal Interagency Lightning Protection Group 2001.

ЛИТЕРАТУРА: Група аутора, Etude des paratonners radioactifs en Yougoslavie, München 1971; Д. Бандић, Табу у традиционалној култури Срба, Бг 1980; Народна религија Срба у 100 појмова, Бг 1991; Н. Тесла, Патенти, 1--4, Бг 1996; „Правилник о техничким нормативима за заштиту објеката од атмосферског пражњења", СЛ, 1996, 11, 5; Д. Бандић, Царство земаљско и царство небеско: огледи о народној религији, Бг 1997; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1998; С. Зечевић, Српска етномитологија, Бг 2008.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)