ГАМЗИГРАД

ГАМЗИГРАД, археолошко налазиште касноантичког и рановизантијског утврђења у источној Србији, у долини Црног Тимока, 14 км западно од Зајечара. У савременој науци ово налазиште Г. идентификовано је као царска резиденција тетрархијског периода Felix Romuliana, коју је почетком IV в. н.е. подигао римски цар Галерије. Г. је од 2007. на Листи светске културне баштине УНЕСКО. Етимологију српског имена утврђења П. Скок изводи од глагола гмизати, те је оно познијег датума, настало када је запустела тврђава постала станиште змија и других рептила. Г. су први посетили и описали као римски кастел барон фон Хердер 1835. и Феликс Каниц 1860. и 1864.

Систематска ископавања на Г. започела су 1953, као пројекат Археолошког института у Београду под руководством Ђорђа Мано-Зисија, кустоса Народног музеја у Београду, на иницијативу директора Народног музеја у Зајечару Вјекослава Поповића. Ђ. Мано-Зиси је био руководилац археолошких истраживања Г. до 1961, када је ову функцију преузео Ђорђе Стричевић, директор Археолошког института у Београду, све до 1967. У периоду 1968--1969. ископавања врше Љубинка Вуковић, директорка Народног музеја у Зајечару, и Анка Лаловић, кустос археолошке збирке истог музеја. Одбор за археологију САНУ започиње истраживања Г. 1970, када је Драгослав Срејовић именован за директора пројекта. Он је руководио археолошким ископавањима царске палате на Г. до 1996. и најзначајнији је истраживач овог комплексног вишеслојног налазишта. Од 1997. Одбор за археологију САНУ поверио је гамзиградски пројекат Археолошком институту у Београду, који га реализује у сарадњи са Народним музејом у Зајечару и Филозофским факултетом у Београду. Координатор археолошких истраживања Г. 1997. био је Петар Петровић, научни саветник и директор Археолошког института, а од 1998. до 2007. ову функцију вршио је Милоје Васић, научни саветник и директор Археолошког института. Руководилац археолошких истраживања у периоду од 2002. до 2009. била је Софија Петковић, виша научна сарадница Археолошког института у Београду, а од 2010. Стефан Поп-Лазић, научни сарадник исте институције. Од 2004. археолошка истраживања на Г. ван бедема царске палате одвијају се у оквиру међународне научне сарадње Археолошког института у Београду и Римско-германске комисије Немачког археолошког института у Франкфурту, а са немачке стране коруководилац пројекта је Герда фон Билов.

Научна мишљења о Г. еволуирала су током последњих 60 година од претпоставке да се овде налазио велик војни логор или villa rustica, преко мишљења да се ради о резиденцији високог чиновника или повременом царском боравишту из периода позног Римског царства, до ставова да је реч о епископском центру или административном средишту касноантичког Илирика. Као најистакнутије ауторе ових хипотеза треба поменути Ђ. Мано-Зисија, Андреаша Мочија, Ноела Дивала и Милку Чанак Медић, која је истраживач архитектонских споменика Г. и аутор обимне монографије о архитектури овог локалитета. Међутим, 70-их година прошлог века Д. Срејовић износи мишљење да Г. треба идентификовати са Ромулијаном, родним местом императора Галерија. Ова хипотеза коначно је добила и материјалну потврду 1984. када је у грађевини у југозападној четврти утврђења откривен део архиволте са натписом Felix Romuliana. Истраживањима из 1989--1993. на брду Магура, које се уздиже на истоку изнад Г., откривен је консекративно-меморијални комплекс, који су чинили два царска маузолеја и два одговарајућа консекративна тумула, велика сакрална грађевина мегаронског типа, северозападно од њих, а даље на западу тетрапилон, четворострука почасна капија на раскршћу путева, од којих је један водио ка царској палати, а други ка фунералном простору са маузолејима. Глава порфирне статуе цара Галерија, откривена током ископавања 1993. у термама, у југоисточној четврти Ромулијане, употпунила је слику о овом касноантичком царском комплексу.

Према касноантичком писцу Епитома, Псеудо-Аурелију Виктору, цар Галерије је у свом родном месту подигао резиденцијални комплекс, назвавши га Romulianum у част своје мајке Ромуле. Монументална утврђена палата и консекративно-меморијални комплекс са маузолејима подигнути су у кратком року, од 306. до 311. Terminus post quem почетка изградње утврђења је 305/306, о чему сведочи декорација пиластара источне капије, на којима су приказани владари Друге тетрархије и сцене из Дионисовог култа. Утврђена царска палата на Г. и консекративно-меморијални комплекс на Магури чине јединствену архитектонску целину, непоновљену на територији Римског царства, која одражава идеологију тетрархије, као и личну идеологију цара Галерија, цезара Прве и августа Друге и Треће тетрархије. Монументално утврђење палате, које чине моћни бедеми, дебљине од 3,6 м, високи око 20 м, са 20 полигоналних кула, пречника 22--26 м, високих око 30 м, има симболично значење. Предимензионирана тврђава представља величину, снагу и моћ римске империје и самог цара. У унутрашњости нема зграда за смештај војске, многољудне посаде овако моћног утврђења, него план палате одражава намеру тетрарха Галерија да, после прославе двадесетогодишњице владавине (vicenalia), абдицира и настави живот у Ромулијани са најужим кругом блиских сарадника и рођака, заштићен реформисаном државом и божанском наклоношћу.

Према распореду грађевина и два храма: „Великог храма" посвећеног Јупитеру и Херкулу, односно тетрархији и култу самог Галерија и „Малог храма" посвећеног некој хтонској богињи типа Magna Mater, која се поистовећује са дивинизованом Ромулом, види се да је Ромулијана пројектована као духовно-религијско средиште, где би цар у последњем периоду живота био посвећен спиритуалном усавршавању. Галеријеву идеологију чини гностички систем идеја, отелотворен у представама на мозаицима који су украшавали палату у Ромулијани. Представа лавиринта, у виду шестоугаоне тврђаве са шест кула и две капије, у приступној дворани палате, можда најбоље илуструје Галеријев мистицизам. У украсном пољу ван тврђаве-лавиринта налазе се симетрично постављени кантароси, који означавају бесмртност душе и дионизијску реинкарнацију, односно мистично сједињење са Дионисом у екстази и апотеозу, те пелте, симболи снаге, моћи, ратничке врлине и победе. Тврђава је боравиште душе у којем се она сједињује с богом, место спиритуалне сигурности, склониште од свих искушења и зала овог света, док је лавиринт пут мистичке иницијације која води у њено скривено средиште. Овај пут искушења, са безброј стрампутица, управо чини мистичку иницијацију и на његовом крају је спознаја бога. На представи лавиринта из Ромулијане само једна капија води из лавиринта до жељеног циља, друга је затворена и представља крај стрампутице, коју бира душа поклекла на путу мистичке иницијације. У средишту тврђаве-лавиринта је тачка мистичне прекретнице, где, у борби са добром и лошом људском природом, душа бира себи пут.

Под коридора, који је спајао приступне дворане палате и атријум са портиком, био је украшен са 11 мозаичких панела, који су, такође, имали симболични садржај везан за духовно усавршавање. Овде су приказане сцене лова на дивље звери, које симболизују мистични пут прочишћења душе кроз овоземаљска искушења и борбу са анималним делом људске природе. Плен ове спиритуалне борбе је бог, највероватније Дионис, који је приказан на улазу у главну просторију палате, триклинијум. Он је оличење новог аспекта овог божанства, који се може повезати са Митром, односно култом Непобедивог Сунца (Sol Invictus), а којем хришћанство дугује иконографију новог спаситеља, Исуса Христа. У триклинијуму Галеријеве палате приказан је бог изражене људске природе, што се огледа у реалистички, готово натуралистички наглашеној пути младог Диониса. Он јаше на леопарду, у десној руци држи кантарос, као обећање бесмртности душе, а левом држи тирс, као копље или скиптар божанске моћи. Дионис има плави нимб око главе, а винова лоза уоквирује читаву представу. Подизање консекративних тумула и маузолеја на брду Магура, требало је да Ромулијани после Галеријеве смрти обезбеди статус духовног средишта, где би се, уз култ цара и његове мајке, поштовала божанства Јупитер, Херкул, Дионис, Magna Mater и одавала почаст тетрархији и Риму, као држави са божанским устројством.

Од 309. до своје смрти у мају 311, тешко оболели Галерије боравио је у Сердици (Serdica), данашњој Софији, заокупљен припремама за прославу двадесетогодишњице владавине 1. III 312. После цареве смрти, извршена је величанствена апотеоза на Магури и он је сахрањен у маузолеју, раније саграђеном поред Ромулине гробнице. Бригу о Ромулијани и породици Галерије је завештао свом пријатељу, саборцу и савладару, Лицинију. Не знамо да ли је изградња царског комплекса на Ромулијани настављена после Галеријеве смрти. Археолошка истраживања су потврдила да су најзначајнији простор, теменос „Великог храма", као и сам Јупитеров храм и моћна фортификација са 20 гигантских кула остали недовршени. У годинама после 311. радови на Ромулијани су нагло прекинути и она је потпуно напуштена у наредних пет деценија. Узрок томе је био прекид добрих односа између августа Лицинија и Константина, који је кулминирао 316. у бици код Цибала (Cibalae), данашњих Винковаца. Константин је са побеђеним Лицинијем 1. III 317. потписао споразум у Наису (Naissus), данашњем Нишу, којим га је обавезао да му преда Наис, Сердику и Солун, као и Ромулијану, која је припала Источном Илирику.

Мржња хришћана из околине Ромулијане према моћном сународнику Галерију и његовој мајци Ромули, нарастала је од времена прогона 303--304, који су коинцидирали са подизањем храмова на Г. и консекративно-меморијалног комплекса на Магури. По напуштању Ромулијане, хришћани, афирмисани Константиновим Миланским едиктом из 313, рушили су и пљачкали маузолеје и хумке на Магури, уништавали рељефе који су красили фасаде утврђења и палате, ломили скулптуре паганских божанстава и Цара. Делови статуа и рељефа, нађени археолошким ископавањима, сведоче о некадашњем сјају и лепоти Галеријеве Ромулијане -- глава Јупитера, глава Херакла, торзо Диониса, делови скулптура Асклепија и Атене, уснула Аријадна и, коначно, делови порфирне групе, глава са дијадемом и лева рука са глобусом цара Галерија.

Најновија археолошка истраживања на Г. осветлила су периоде пре подизања касноантичке утврђене палате и по њеном напуштању. Римско насеље на Г. основано је у II в. н.е. Северно од бедема Ромулијане откривени су геофизичким снимањима његови остаци. Насеље је било четвороугаоне основе, опасано бедемом са заобљеним угловима, са капијом на истоку, фланкираном квадратним дефанзивним кулама. Делимично су истражене две грађевине овог насеља: велики кружни сакрални објекат са перистилом од 16 монументалних стубова -- највероватније подијум за тријумфални стуб или царску статуу, тржница, дуга преко 100 м -- basilica urbana, низ радионица и дућана дуж источног бедема -- tabernae и велика резиденција у југозападном углу насеља -- villa urbana. Крајем III в. подигнуто је ново велико утврђење јужно од овог насеља, на месту потоње царске палате, са 12 квадратних кула и по две полигоналне куле на источној и западној капији. У унутрашњости Ромулијане откривено је више објеката који су припадали овој фази градње, међу којима је и велика грађевина са пилоном и атријумом (претпоставља се да је principia) испод Галеријевог купатила (thermae) у југоисточном делу утврђења. Бедеми старијег утврђења су срушени пре изградње Галеријеве палате, али су куле сачуване, вероватно из практичних разлога, као привремена складишта и простор за смештај градитеља, највероватније припадника Пете македонске легије (Leg V Macedonica).

После напуштања амбициозног пројекта изградње комплекса Felix Romuliana живот на Г. је замро до последње трећине IV в., када, у време владавине Валентинијана и Валенса, палата постаје утврђени царски домен са војном посадом, највероватније рударско-металуршки центар и средиште за складиштење житарица и друге робе потребне за снабдевање војске на Дунавској граници Царства. После битке код Хадријанопоља 378, где су Римљани поражени од Гота, а цар Валенс изгубио живот, његов наследник Теодосије I 381/382. насељава на Г. „варваре" регрутоване у помоћне јединице римске војске, што је потврђено археолошким налазима из овог периода. У периоду од последње четвртине IV до средине V в. у Ромулијани је подигнута прва хришћанска базилика (базилика I) у западном делу Галеријеве палате (коридор, просторија D), као и мања једнобродна црква са крстионицом у источном делу царске резиденције (просторија R). Велик број амбара за жито и складишта за друге пољопривредне производе, као и знатан број радионица -- ковачница, радионица за дување стакла, за израду и бојење тканина, за резбарење предмета од рожевине, сведоче о економији касноантичке Ромулијане, која се заснивала на пољопривреди и малим занатлијама. У насељу насталом унутар бедема Галеријеве палате крајем IV в. уочавају се тенденције које ће довести до краја античке цивилизације и настанка новог средњовековног друштва: са једне стране, милитаризација, варваризација и христијанизација становништва, а са друге, рурализација економије и урбаних центара. Касноантичко утврђено насеље Romuliana/Romulianum разорено је у најезди Атилиних Хуна у Подунавље 441/443. Током друге половине V в. Г. је служио као прибежиште -- refugium за околно, сеоско становништво, које је у временима опсаде своје мртве сахрањивало унутар бедема, о чему сведоче археолошка ископавања.

Крајем V или почетком VI в. почиње обнова Ромулијане, као значајног утврђења Источног римског Царства. У југоисточном углу утврђења откривен је велик археометалуршки комплекс из овог периода, са пећима за топљење гвоздене руде. Рановизантијска Ромулијана је уништена и спаљена упадима варвара на Балканско полуострво средином VI в., о чему сведоче трагови разарања. Међутим, пошто је утврдио северну границу Источног римског царства на Дунаву, цар Јустинијан I је обновио градове и утврђења у унутрашњости Илирика, а међу њима, Ромулијану у области Аква (Aquae), данашњег Прахова. На садашњем степену истражености није могуће тачно дефинисати карактер утврђеног насеља из друге половине VI -- прве половине VII в. Археолошки подаци говоре о свеобухватној обнови бедема и кула, те прокопавању одбрамбеног рова дуж јужне и западне стране утврђења. У унутрашњости тврђаве обновљене су старе и подигнуте нове грађевине, међу којима су најмаркантније две базилике -- тробродна базилика са тетраконхалном крстионицом на месту претходне цркве у западном делу палате (базилика II) и тробродна базилика у јужном делу Ромулијане, западно од Галеријевих терми. Осим њих, у источном делу палате је обновљена једнобродна црква из претходног периода, којој је додата и крстионица са крстообразном писцином. Поред три хришћанска храма унутар утврђења, током најновијих геофизичких и археолошких истраживања откривене су још три базилике западно од западне капије Ромулијане, највероватније из VI в. Велик број цркава у касноантичкој и рановизантијској Ромулијани навео је неке од истраживача да Г. сматрају за ранохришћанско епископско седиште, иако за то нема потврде у касноантичким историјским изворима. Без сумње, Ромулијана је још једном у својој историји засијала пуним сјајем у рановизантијском периоду, о чему сведоче многобројни, често луксузни археолошки налази. Рановизантијска Romuliana разорена је средином VII в., али је повремено служила као refugium, о чему сведоче поједини археолошки налази. Међутим, Г. је запустео у следећих 200 година, јер су археолошким истраживањима потврђени трагови живота тек с краја IX в. Средњовековно насеље је формирано унутар утврђења царске палате, са стаништима прислоњеним уз зидове античких грађевина, заштићено бедемима и кулама Галеријеве палате. Рановизантијска базилика са тетраконхалном крстионицом је обновљена и око ње је формирана некропола. Гробље из X--XI в. откривено је и ван бедема, око северне куле источне капије. Крајем XI в., после устанка Константина Бодина против византијске власти на Балкану, под ударом упада номадских народа Печењега и Кумана, гаси се живот на Г. Ипак, моћне римске зидине служиле су околном становништву у немирним временима као прибежиште, све до XV--XVI в., о чему сведоче спорадични археолошки налази.

С. Петковић

Средњи век. Интензиван живот потврђен je на читавом простору старе касноантичке палате. Полуукопана станишта су подигнута на површинама унутар зграда, а поједина су прислоњена уз спољна лица зидова. Реч је о једноставним објектима за чију градњу је коришћен махом грађевински материјал из касноантичких рушевина, који је слаган у сухозид или везиван блатом. Унутар и око станишта налажене су претежно керамичке посуде, уломци лонаца различитих облика и, у мањој мери, здела. Керамика је рађена на ручном витлу, посуде су претежно дебелих зидова. Нарочито су многобројни и разноврсни тзв. амфороидни крчази, који су израђивани у радионицама у околини тада најзначајнијих средишта Бугарске државе, Плиске и Преслава. На простору насеља местимично су откривене скупине гробова, груписаних углавном око већих касноантичких грађевина. Главна некропола овог насеља, са преко 100 гробова укопаних на редове, откривена је испред источне капије утврђеног комплекса. Покојници су полагани у правоугаоне раке, оријентисани претежно у правцу запад--исток. Мање од трећине гробова је имало налазе, и то накит, дугмад са одеће. Међу врстама накита честе су огрлице састављене од нанизаних перли, некада са бронзаним привеском, затим гроздолике наушнице и прстење са плочастом главом на којој је нарочито чест мотив пентаграма.

В. Бикић

ЛИТЕРАТУРА: М. Чанак Медић, „Гамзиград, касноантичка палата. Архитектура и просторни склоп (Résumé: Gamzigrad, palais bas-antique. Architecture et sa structuration)", Саопштења, 1978, 11; Ђ. Јанковић, „Словенски град", у: Гамзиград -- касноантички царски дворац, Бг 1983; Д. Срејовић (ур.), Гамзиград. Касноантички царски дворац (Gamzigrad. An Imperial Palace in the Late Classical Times), Бг 1983; D. Srejović (ур.), Roman Imperial Towns and Palaces in Serbia, Bg 1993; D. Srejović, Č. Vasić, Imperial Mausolea and Consecration Memorials in Felix Romuliana (Gamzigrad, East Serbia), Bg 1994; D. Srejović, „Diva Romula, Divus Galerius", у: D. Srejović (ур.), The Age of Tetrarchs. A Symposium held from the 4th to the 9th October 1993, Bg 1995; В. Бикић, „Средњовековна трпезна керамика из Гамзиграда: порекло и радионице", у: М. Лазић (ур.), Археологија источне Србије, Бг -- Доњи Милановац 1997; С. Јовановић, „Ромулијана -- средњовековна некропола испред Источне капије", Развитак, 2000, 40; И. Поповић (ур.), Felix Romuliana -- Гамзиград, Бг 2010.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)