ГРАБОВАЦ

ГРАБОВАЦ, село у Посавини, 11 км југозападно од Обреновца, северно од локалног путa који спаја општинско средиште Обреновац са Коцељевом. Насеље је дисперзивног типа. Централни део је на алувијалној тераси (око 110 м н.в.) крај друма, има форму збијеног насеља и у њему се налазе црква, основна школа, дом културе, здравствена станица, ветеринарска станица, апотека и магацин за откуп пољопривредних производа. Друга два дела су дисперзивног типа. Први од њих је северно од друма дуж прегиба алувијалне терасе и чини га низ кућа дуг око 3 км, а други је на нижем земљишту (око 78 м н.в.) и чине га издвојене групе кућа. Савремено становништво населило се у другој половини XVIII в. из Босанске Крајине, Рађевине, Јадра и Азбуковице, а касније из околине Шапца, Колашина, Бањалуке, Лике, Срема, Баната и Бугарске. После II светског рата број становника је осцилирао, с укупном тенденцијом благе депопулације. Године 1948. било је 3.359 лица, 1961. 3.268, а 2011. 2.401, од којих су 96,3% били Срби. У пољопривреди је било упослено 17,5% економски активног становништва. Већина неаграрног становништва радила је у другим местима, највећим бројем у Обреновцу.

С. Ђ. Стаменковић

Манастир са храмом Преноса моштију Св. Николе, код Кленка близу Обреновца, на десној обали Саве. Саграђен је 1284. када је овим пределима владао краљ Драгутин. Рушен је 1521, обнављан 1626, поштеђен 1788. када су у Београдској области паљени манастири и цркве, али порушен 1813, после слома Првог устанка. Поново је обновљен 1824. заузимањем кнеза Милоша и служио као парохијски храм. Статус манастира добио је поново 1928, а 1980. саграђен је нови конак. Садашњи храм на темељима претходне цркве од дрвета изградио је 1892. мајстор Цветко Митровић из Папрадишта у Македонији, а по пројекту архитекте Драгутина Милутиновића. Храм је грађен у стилу рашке школе као једнобродна грађевина са тространом апсидом, великим кубетом изнад централног дела брода и малом припратом. Обновљен је 1973, када је фасада обојена наизменично окер и црвеном бојом како би имитирала вишебојност српских средњовековних цркава. Иконостас с краја XIX в. дело је непознатог сликара. Из истог времена и од истог уметника остало је неколико икона. Осликавање храма 1988. извршили су Г. Десанчић, Л. Лечић и С. Савић по узору на фреске манастира Студенице, Жиче и Раванице. На спољној фасади су надгробне плоче умрлих монаха и војних личности, као и плоча посвећена ослободиоцима Београда из 1806. са стиховима: „Храни сина па шаљи на војску, Србија се умирит не може". Уз храм је 2003. саграђена крстионица. Због извора лековите воде називају га и Видан. Данас је женски манастир.

Р. Милошевић

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, II, Бг 1903.

ЛИТЕРАТУРА: О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683, Бг 1980; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)