ГЕСТУАЛНА ПОЕЗИЈА

ГЕСТУАЛНА ПОЕЗИЈА, врста неоавангардне песничке праксе у којој се вербални текст користи као предложак за сценско извођење и активирање читавог низа невербалних чинова. Сам текст песме сматра се основом и подстицајем за естетске процесе проширених медија, у којима се поље значења и деловања песничке творевине остварује у склопу садејства вербалног текста, с једне, и пропратних гестова, акција, чинова, с друге стране. У српској књижевности овакви поступци настајали су током 20-их и раних 30-их година, у оквиру историјске авангарде, тј. експресионистичког, зенитистичког, дадаистичког и надреалистичког покрета (Љ. Мицић, Б. Пољански, Д. Алексић, Б. Токин, М. де Були, Љ. Јоцић, Д. Матић, К. Поповић, В. Живадиновић Бор, О. Давичо и др.), који су били заинтересовани како за неконвенционалне облике звучне и визуелне презентације песничких текстова, тако и за филм и позориште. Обновљено, с пуном жанровском самосвешћу развијано истраживање, промишљање и практиковање г. п. систематски је развијано од краја 60-их и почетка 70-их година у оквиру неоавангардних група Bosch + Bosch, КÔD, (Э, (Э КÔD, покрета сигнализма и клокотризма, те ауторског деловања појединих песника гестуалне праксе.

Основну поетичку формулацију први је 1971. начинио Мирољуб Тодоровић у оквиру свог широког сигналистичког програма и укупне неоавангардне праксе, сматрајући ову врсту једном од сигналистичких манифестација чији протагонисти могу бити песник и уметник, али исто тако и корисник, конзумент естетских дела и процеса; сродне појаве је аутор именовао и сигналистичком кинетичком поезијом (на пример, његова „Метафизичка поема са водом"). Тодоровићевој формулацији претходила су истраживања Владана Радовановића који је, још крајем 50-их година, изводио радове фоничко-гестуалног карактера („Фијотанбл", „Шаке"), касније обједињене у оквиру концепта воковизеулне уметности. Користећи разноврсне концептуалне и терминолошке ознаке, у домену г. п. су деловали: Вујица Решин Туцић (комбиновањем фоничких и гестуалних аспеката казивања песама из збирки Јаје у челичној љусци, Реформ гротеск и др.); Славко Матковић (акције „Пројекат Лудошко језеро", интервенције у слободном простору и уметност понашања); Балинт Сомбати (акције прављења отисака гумених печата по телу); Каталин Ладик (наглашавање фоничких и телесних аспеката у експресивном слоју вербалних песама); Јудита Шалго (колективно извођење текста који аутор и публика истовремено читају са траке); Славко Богдановић (извођење процесуалних и паратеатарских догађаја); Мирослав Мандић (провоцирање настанка текстова и целовитих књига у процесу комуникације са публиком, током ходања, путовања по свету и сл.); Божидар Мандић (испитивање функција поезије унутар гестуалне праксе комуне „Бистри поток" и његове позоришне групе); Војислав Деспотов (акције попут удувавања крика у балон); Владимир Копицл и Слободан Тишма (у оквиру групних перформанса на позоришној сцени, на улици и сл.); Јарослав Супек (у својој „уличној поезији"); Адам Пуслојић, Тодор Терзић, Миљурко Вукадиновић (у склопу групних клокотристичких перформанса) и др. Снажно прожета искуствима ликовних уметности, позоришта и филма, г. п. представља облик радикалног настојања да се вербална поезија отвори према експресивности невербалних знакова, и то у распону од гестуалног сликарства, телесне уметности (body art), уметности покрета, кинетичке уметности, акционизма, хепенинга, перформанса, флуксуса, асамблажа, живе скулптуре, сиромашне уметности, па до уметности казивања поезије, позоришне игре, кореодраме, експерименталног филма и сл. Радови г. п. су обично непоновљиви, једнократни чинови о којима постоји фотодокументација и/или филмски записи.

ЛИТЕРАТУРА: М. Сусовски (ур.), Нова умјетничка пракса, Зг 1978; D. Poniž, Antologija konkretne in vizualne poezije, Ljub. 1978; М. Тодоровић, Сигнализам, Ниш 1979; J. Kornhauzer, Sygnalizm -- propozycja serbskiej poezji eksperimentàlnej, Krakow 1981; Нова уметност у Србији 1970--1980, Бг 1983; D. Poniž, Konkretna poezija, Ljub. 1984; В. Радовановић, Воковизуел, Бг 1987; Ж. Живковић, Сигнализам: генеза, поетика и уметничка пракса, Параћин 1994; И. Негришорац, Легитимација за бескућнике, Н. Сад 1996; С. Богдановић, Политика тела, Н. Сад 1997; М. Павловић, Авангарда, неоавангарда и сигнализам, Бг 2002; М. Тодоровић, Поетика сигнализма, Бг 2003; В. Деспотов, Чекић таутологије, Зр 2005; С. Матковић, Ich bin Künstler, Н. Сад 2005; М. Шуваковић, Појмовник теорије уметности, Бг 2011.

И. Негришорац

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)