ГРЧКО-ИСТОЧНЕ ШКОЛЕ

ГРЧКО-ИСТОЧНЕ ШКОЛЕ, српске веро-исповедне основне школе које су почеле да се отварају у Војводини након две велике сеобе Срба, 1690. и 1739, из јужних крајева Србије, преко Саве и Дунава, у тадашњу Хабзбуршку монархију. Након избора Павла Ненадовића за карловачког митрополита 1749, који је исте године основао Школски фонд, са циљем да реши питање целисходног сакупљања средстава за школске потребе и осигурање егзистенције српских школа, основано је око 270 православних вероисповедних основних школа. Терезијанским реформама школства у Хабзбуршкој монархији биле су обухваћене и српске вероисповедне школе. Године 1776. донет је Школски устав којим је регулисано уређење српских школа: уведена је школска обавеза за сву децу узраста од 7 до 9 година; свака општина у којој постоји православна парохија добила је обавезу да отвори школу на српском језику; свештеницима се забрањује да раде као учитељи, а страним поданицима забрањује се рад у српским основним школама осим уколико нису боравили у Хабзбуршкој монархији 10 година и стекли потребне квалификације; забрањује се коришћење руских уџбеника (ове одредбе биле су усмерене против руских учитеља који су имали значајну улогу у оснивању српских основих и средњих школа); у основној школи се уче читање, писање, црквено појање и катехизис, а учитељима се препоручује да ученицима предају и немачки језик, што би им се рачунало у посебне заслуге. Бригу о устројству и раду српских школа у преговорима са двором у почетку је водила Илирска дворска депутација, која је добила задатак да изврши унификацију и подржављење српских школа, али је она 1777. укинута, под притиском Угарске која је деловање Депутације доживљавала као угрожавање својих интереса. У склопу реформе српских школа оне су подељене на три округа: печујски, под управом Аврама Мразовића; загребачки, под управом Стевана Вујановског; и Велико-арадски, под управом Теодора Јанковића Миријевског (школе у Војној граници имале су посебно уређење). Захваљујући умешности својих директора новоуведени тип основних школа задржао је национални и православно-конфесионални карактер, у друштвеном смислу приближио образовање ширим народним слојевима, а у педагошком погледу довео до нових облика наставе, развоја уџбеничке литературе и педагошко-методичког образовања учитеља. Основношколско образовање се по овом моделу успешно развијало све до 30-их година XIX в. (тзв. Баховог апсолутизма), када почиње привремена запуштеност српских школа у Аустрији, али је успостављен модел имао снажан утицај на просвету у новоослобођеној Србији.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Руварац, Позиви и одзиви, Земун 1894; Д. Кириловић, Српске основне школе у Војводини у 18. веку, Ср. Карловци 1929; Д. Медаковић, Јосиф II и Срби, Н. Сад 2006.

Н. Вујисић Живковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)