Гласовни систем

Гласовни систем, скуп гласовних јединица које изворни говорници једног језика артикулишу у међусобној усменој комуникацији. Г. с. језика шири је од његовог фонолошког система. У њега, поред фонема, спадају и алофони (комбинаторичке варијанте), као и гласови које изворни говорници артикулишу у различитим облицима говорних чинова, али који немају јасно дефинисан статус у језичком систему (нпр. глас којим се у српском језику изражава неверица или чуђење, који настаје увлачењем ваздуха у усну дупљу и који се у тексту бележи као цццц, као и самогласник типа „шва" који говорници артикулишу када нису сигурни у оно што желе да кажу или када желе да добију на времену пре него што гласовно обликују своју мисао). У оквиру г. с. гласови се групишу у класе према артикулационим (место и начин творбе) и према акустичким параметрима. Место творбе (локализација), које може бити примарно и секундарно, одређује се, у начелу, према положају језика који, као најпокретљивији део гласовног канала, ствара потпуну или делимичну препреку у гласовном каналу, односно сужава га у једном његовом делу. Један број гласова артикулише се на уснама, те се њихова локализација одређује као (дво)уснена (/би/лабијална) или као уснено-зубна (лабиодентална), уколико долази до контакта горњих зуба и доње усне. Под примарним (основним) местом творбе неког гласа подразумева се део гласовног канала на којем се језик највише приближава непцу, односно то је место на којем је, у начелу, пролаз ваздушној струји најужи или на којем се ствара препрека. Да би се то место што тачније одредило, непчани лук је подељен на неколико основних зона и то, идући од зуба ка ждрелу, на зубну (денталну), надзубну (алвеоларну), предњонепчану (палаталну) и задњонепчану (веларну), а постоје још и ресична (увуларна) и ждреона (фарингална) зона артикулације које нису релевантне за творбу гласова српског језика. Прецизнијом поделом непчаног лука уведене су још и препалатална, средњопалатална и постпалатална зона у пределу предњег непца, као и превеларна и поствеларна зона у пределу задњег непца. Осим примарног постоји и секундарно (помоћно, додатно) место творбе, које не формира него само додатно обликује гласове. Тако самогласници о и у имају основно место творбе у задњем делу усног резонатора док им је помоћно на уснама. Самогласници е и и су предњонепчани, а а је средњи. Према месту творбе, сугласници српског језика могу бити двоуснени (билабијални): п, б, м; уснено-зубни (лабиодентални): в, ф; зубни: т, д, односно преалвеоларни: с, з, ц; надзубни (алвеоларни): р, л, н; предњонепчани (палатални): њ, љ, ђ, ћ, ч, џ, ж, ш, ј; задњонепчани (веларни): к, г, х.

Према начину творбе, гласови се деле на више класа. Уколико ваздушна струја слободно пролази кроз гласовни канал који је довољно широк да се у њему ствара тон, глас који се тако артикулише припада класи самогласника (вокала): а, е, и, о, у. Уколико, пак, приликом проласка кроз гласовни канал ваздушна струја наиђе на јако сужење (ф, в, с, з, ш, ж) или на потпуну препреку (п, т, к, б, д, г, ћ, ђ, ч, џ, ц), артикулисани глас припада класи сугласника (консонаната). Сонанти су поткласа сугласника, гласови при чијој артикулацији ваздушна струја, и поред постављене препреке, успева да пронађе слободан пролаз кроз гласовни канал (латерално: л, љ; кроз носне шупљине: м, н, њ; приликом вишеструког постављања и уклањања препреке: р или кроз узак средишњи канал при врху језика: ј). Један број изворних говорника српског језика артикулише глас в као сонант, односно, уз лабавији притисак горњих зуба на доњу усну што омогућава ваздуху да слободније пролази кроз овлашну препреку. Сонант ј, који се у неким језицима одређује и као полусамогласник, у српском језику може бити и прави струјни (фрикативни) глас уколико се налази у иницијалном положају у речи. Уколико при творби гласа гласне жице вибрирају, артикулисаће се звучни глас, а ако оне мирују, безвучни глас. Сви вокали и сонанти су звучни. Бинарне парове звучних и безвучних гласова творе следећи сугласници: б / п, д / т, з / с, ж / ш, г / к, џ / ч, а у њих у савременом српском спада и пар в / ф. Сугласници при чијој творби се у гласовном каналу ствара потпуна преграда припадају класи преградних или оклузивних (експлозивних) гласова: п, т, к, б, д, г, к, г. Они при чијој артикулацији долази до сужења гласовног канала у толикој мери да се при проласку ваздушне струје добија звучни утисак трења, припадају класи струјних (фрикативних): ф, в, који још могу бити пискави (с, з) и шуштави (ш, ж). Постоје и гласови који се перципирају као јединствени, а који су, заправо, комбинација једне тренутне и једне трајне артикулације. То су тзв. полупреградни или сливени гласови, односно африкате: ђ / ћ, џ / ч, ц, у које спада и комбинаторна варијанта (алофон) дз. Уколико при артикулацији гласа ваздушна струја излази само кроз усну дупљу, артикулишу се тзв. орални гласови. Назални гласови настају када ваздушна струја једним делом пролази кроз уста, а другим кроз носне шупљине. У српском језику назални гласови јављају се само у класи сонаната: м, н, њ, док се у другим језицима јављају и задњонепчани назални глас ŋ (у српском је ова артикулација алофон гласа н), као и низ назалних самогласничких реализација (од којих неке постоје у српском језику као алофони: банка, пензија, бонсек). За начин творбе гласова везује се и појам апертуре. Апертура представља ширину дела канала у којем се налази место изговора неког гласа. Појам апертуре везује се како за вокалске тако и за сугласничке гласовне реализације. Нулта апертура присутна је код артикулације оклузивних сугласника, а између творбе ове врсте сугласника и самогласника постоји известан број прелазних апертура карактеристичних за тзв. струјне сугласнике, као и за сонанте.

Акустички параметри на основу којих се врши класификација гласова везани су за особине људског гласа као сложеног звука, који у својој основи има изворни сигнал који се модификовао пролазећи кроз резонаторе. Гласови који припадају првој класи настају тако што се звучни сигнал из гркљана обликује у гласовном каналу тако што гласовни канал подстиче поједина фреквенцијска подручја, односно концентрисање спектралне енергије у тим подручјима (форманти). Тако се стварају вокали и стабилни делови неких сугласника. Други тип гласова настаје када ваздушна струја, при проласку кроз гласовни канал, ствара шум тамо где је гласовни канал сужен и то без обзира на понашање гласних жица. На овај начин стварају се тзв. констриктивни, струјни или фрикативни гласови. Tрећи тип карактеристичан је по томе што гласови који му припадају не зависе од самог протока ваздушне струје него је за њих важан притисак који ваздушна струја ствара на месту препреке коју при реализацији гласа нагло уклања. Као акустички утисак у овом случају добија се кратка експлозија, те се и гласови добијени на овај начин називају експлозивним, оклузивним или прекидним.

С обзиром на то да човеков говорни апарат може да твори практично неограничен број различитих гласова, сваки језик одређује један рестриктиван, али стабилан број величина које представљају пертинентна обележја у његовом г. с. Такве гласовне јединице описују се са становишта понашања гласовног канала (његовог облика, запремине, напетости зидова и сл.), што чини и основу артикулационе базе датог језика, као и са становишта њихових акустичких особина. Такве особине гласовних јединица одређују се као њихова инхерентна дистинктивна обележја (ИДО), која варирају од једног језика до другог. У српском језику, као пертинентна издвајају се следећа ИДО: вокалност +/- , сонорност +/-, назалност +/-, компактност +/-, дифузност +/-, континуираност +/-, стридентност +/-, грависност +/- и звучност +/-.

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, „Физиологија гласа и гласови српског језика", ГСУД, 1873, 37; Б. Милетић, „Изговор српскохрватских гласова", СДЗ, 1933, 5; Основи фонетике српског језика, Бг 1952; Ђ. Костић, М. Несторовић, Д. Калић, Акустичка фонетика српскохрватског језика, 1--2, Бг 1963; М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик (Граматички системи и књижевнојезичка норма). I. Увод -- Фонетика -- Морфологија, Бг 1964; А. Белић, Савремени српскохрватски књижевни језик. Први део: Гласови и акценат, Бг 1968; Р. Симић, Б. Остојић, Основи фонологије српскохрватскога књижевног језика, Тг 1981; П. Ивић, О фонологији. Расправе, студије, чланци, С. Карловци -- Н. Сад 1998; С. Јовичић, Говорна комуникација. Физиологија, психоакустика и перцепција, Бг 1999; Љ. Суботић, Ортоепска и ортографска норма стандардног српског језика. Н. Сад 2005; Д. Петровић, С. Гудурић, Фонологија српског језика, Н. Сад -- Бг 2010.

С. Гудурић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)