ГЕОГРАФИЈА

ГЕОГРАФИЈА (грч. gh': земља, gravfein: писати), комплекс наука које проучавају природне и друштвене појаве у геопростору, узрочно-последичне везе и односе између њих, као и закономерности које из тога произилазе. Г. проучава законитости развитка динамичких просторних система (геосистема) који су се формирали на површини земље у процесу међудејства природе и друштва и једина је наука која повезано проучава природне и друштвене појаве и процесе на земљи. У посрбљеној форми г. се назива и земљопис.

Подела. Основна подела г. је на општу и регионалну. Општа г. је укупност компонентних аналитичких проучавања геопростора. Она се дели на физичку или природну, која проучава географски омотач и његове структурне елементе (литосфера, педосфера, хидросфера, атмосфера и биосфера) и на друштвену г. или антропогеографију која проучава друштвене појаве (привреду, становништво и насеља). Компонентне науке у оквиру физичке г. су геоморфологија, педологија, хидрологија, климатологија, биогеографија и палеогеографија. Компонентне науке у склопу друштвене г. су привредна г., г. становништва, г. насеља и политичка г. Регионална г. је синтезна научна дисциплина код које се општегеографска знања примењују у проучавању конкретне територије издвојене на основу неког од принципа географске регионализације. Највиши степен географске синтезе је Теоријска г. (метагеографија) која је посвећена теоријским питањима односа географских система, геопростора и географске средине, а њен део је историјска г. Предмети проучавања г. тесно су везани за сфере интересовања великог броја других наука, међу којима су неизоставне неке природне (геологија, метеорологија, биологија и астрономија) и друштвене науке (економија, демографија и статистика). Сва географска истраживања тесно су зависна од резултата премера и картирања земљишта, те израде тематских карата, чиме се бави картографија.

М. Љешевић; Ст. Станковић

Развој. Географска средина, која спада међу најстарије људске преокупације, касно је послужила као предмет проучавања науке типа савремене г. Та знања су дуго била под патронатом историје и других наука. Прва знања о географским карактеристикама српских земаља потичу из путописа, летописа, родослова и житија, која су најчешће карактерисале површност и непоузданост. Знања о многим географским елементима била су мала, помињана су само узгред, а у многима се осећа јак утицај античких текстова, посебно кроз називе крајева, народа и градова. Међу њима ипак постоје веома драгоцени утисци појединих аутора. Најпознатији су: Летопис попа Дукљанина из Бара писан средином XII в., уводни део Житија Стефана Лазаревића од Константина Филозофа из XV в. и Путописи Челеби Евлије који је путовао по Србији 1660. У време аустријске окупације северног дела Србије 1717--1739, када су кретања и картирања тих територија била слободнија него у време турске владавине, израђено је неколико карата српских земаља. Од аутора треба поменути патријарха Василија Бркић-Јовановића („Опис турских области и у њима хришћанских народа, а нарочито народа српскога, састављен год. 1771. српским патријархом Василијем Бркићем", Споменик СКА, 1891, 10), историчара Јована Рајића (Историја разних славјанских народов, најпаче Болгар, Хорватов и Сербов) и митрополита Стефана Стратимировића (Белешке о географији српских земаља). Песник и филолог Павле Соларић објавио је 1804. књигу Ново гражданско земљеописаније у којој је Србији посветио само две стране. Наредне године потоњи председник Матице српске Сава Текелија објавио је карту Земљоображеније Србске, Босне, Далмације, Дубровне, Црне Горе и ограничних предел, која је рађена на основу једне немачке карте из 1788. Године 1820. објављено је дело Адама фон Вајнгартена Über Serbien, које је за то време било веома добро и знатно је утицало како на касније ауторе тако и на састављаче карата. Оно је након две године преведено на српски језик. Писац и путописац Јоаким Вујић је 1825. објавио књигу Новејше земљеописаније целаго света, а 1828. књигу Путешествије по Сербији, које имају вредност сведочанства одређеног историјско-географског тренутка. Године 1818. Вук Стефановић Караџић је у Српском рјечнику изнео низ описа српских земаља и места (тај материјал користио је и Адам фон Вајнгартен у свом раду). Године 1826--1828. Вук Караџић је објавио Географическо-статистическоје описаније Сербије, на 50 страница, у којем су опис земље (границе, површина, планине, равнице, воде, градови, вароши, путеви, поделе) и опис народа (стара историја, турска власт, хајдуци, кнежеви, кметови, домаћи живот, закон, вера и школе). Године 1837. објавио је књигу о Црној Гори Montenegro und die Montenegriner, a 1867. Живот и обичаје народа српскога. Због поузданости података постоје мишљења да је он пионир ове научне гране код Срба, а Јован Цвијић је такође његов рад сматрао изузетно вредним. Из тог времена потиче и рад Ђорђа Магарашевића Путовање по Србији у 1827. Године 1846. филолог и државник Јован Гавриловић објавио је Речник географско-статистични Србије који садржи податке о насељима, броју кућа и становника, о школама, судовима, поштама, манастирима, црквама, о већим рекама и планинама. Он је био коришћен за едукацију, за даља научна истраживања и за практичне потребе државе. Исти аутор је 1850. објавио и Мали земљопис књажевства Србије и Турског царства у Европи. Мерник Јован Бугарски је 1845. године у Бечу објавио Карту Кнежества Серб у размери 1:345.000, која је поред садржаја ранијих карата имала уцртане административне границе и важније путеве. Она је добро примљена и користили су је и каснији састављачи карата. У другој половини XIX в. појавио се велик број радова посвећених географским карактеристикама река (Морава, Млава, Пек), бањама, деловима Србије и новим окрузима (Хомоље, Мачва, Књажевачки округ), планинама, становништву, пољопривреди, рибарству, рудним лежиштима. Припремљено је и упутство за географско и етнолошко прикупљање грађе на терену, неколико планова и карата, као и уџбеника за ученике различитих узраста. То су била углавном описивања предела, без велике научне вредности, али су садржавала грађу корисну за упознавање појединих делова Србије. Међу њима треба издвојити активности професора лицеја Владимира Јакшића, који је започео прва метеоролошка мерења. Он је до 1857. организовао мрежу од 27 метеоролошких станица у Србији, тада најгушћу у Европи, а исте године објавио је Метеорологиско заведеније у Сербији. То су овде били први радови базирани на модерним научним истраживањима. Њима треба придружити и рад правника по струци, а географа по вокацији, Владимира Карића. Његов рад започет је објављивањем две књиге Земљописа, намењене за уџбенике ниже гимназије 1879. Изузетан значај имао је његов уџбеник Земљопис српске земље и Балканског полуострва из 1887. После тога објавио је књиге Српска земља -- опис земље, народа и државе 1887. са драгоценим подацима о свим српским крајевима и књигу Србија 1887. у којој су најпотпунија знања о Србији са великим бројем илустрација и географском картом. О његовом раду Јован Цвијић изражава све похвале. Од краја XIX в. и доласка Јована Цвијића, географска истраживања у Србији све више се заснивају на модерној г. тог времена. У знак поштовања према највећем српском географу Милорад Васовић је приредио Сабрана дела Јована Цвијића у шест књига (Бг 1989--1991).

Ст. Станковић; М. Грчић

Настава г. прво се појавила у школама на територији савремене Војводине, када је она дошла у састав Аустрије (Бачка и западни део Срема после Карловачког мира 1699. а Банат и источни део Срема после Пожаревачког мира 1718). У Сомбору и Баји то се догодило и раније, 1695, а настава је извођена без расподеле градива на наставне предмете по разредима и без седмичног фонда часова. У наставном градиву од 1731. до 1776. изучавао се земљопис, кроз знања о природи и друштву, а основна географска знања садржавао је и Буквар Захарије Орфелина из 1767. Од 1776. земљопис се изучавао у трећем разреду са три часа недељно. Фонд часова овог предмета се временом мењао, али је он стално био присутан у основним школама у Војводини. У другој половини XIX в. помињу се и наставна средства која су се користила (глобус, мапе, телуријум, компас). После првих географских знања из Буквара Захаријe Орфелина уџбенике за основне школе и упутства за извођење наставе написали су Јохан Фелбигер, Ђорђе Натошевић и Никола Вукићевић. У Сремским Карловцима је патријарх Павле Ненадовић 1749. отворио четвороразредну Латинску школу у којој је од 1753. одржавана и настава г. чији се фонд мењао, а у неким годинама она је била обједињена са наставом историје. Од 1791. латинска школа је трансформисана у гимназију, а од 1807/08, када је настава продужена на шест година, г. је предавана у свим разредима. Слична је била настава г. и у новосадској гимназији основаној 1810. У сомборској учитељској школи, још од оснивања Норме Аврама Мразовића 1778, географски садржаји били су присутни од првих дана, са наставом историје, изучава се од 1855/56. школске године, а као самосталан предмет од 1862/63. школске године. Г. је била присутна и у наставним програмима шегртских и виших девојачких школа.

На територији уже Србије формирање основних школа отпочело је на почетку XIX в. у време Првог српског устанка. Тада је успостављено 40 школа са око 1.500 ученика. Настава г. увођена је од 1833. у „редовне или нормалне" школе, заправо трогодишње школе, које су отваране у окружним варошима, а похађала су их деца после завршетка „мале" школе, које су отваране у сваком већем селу и варошици. У школама вишег ранга изучавали су се, поред осталих предмета, и српска граматика, земљопис, историја света и немачки језик. У Београду је отворена трогодишња Велика школа. Од 1844. постојао је и наставни програм предмета, заправо „Наставленије у смотренију учебни предмета", где се у настави г. предвиђају: „Први почеци из числителног и јестественог земљописанија", „Из земљописанија познавања европских држава по земљовиду", „Из земљописанија о турском царству уопште" и „Из земљописанија о Сербији на особ". Упоредо са развојем географске науке у Европи и доспевања тих резултата до Србије, трансформисала се и настава г. и већ од 1850. предају се у основним школама „Основи математичког и физичког земљописанија у питањима и одговорима са употребљенијем земљовида", „Основи грађанског земљописанија са употребљенијем земљовида". Од 1882. Земљопис се у нижим разредима предавао заједно са историјом, а у вишим разредима као посебан предмет. Спајање наставе та два предмета вршено је и у току II светског ратa, од 1942. под именом „Отаџбина и њена прошлост" .

Ранг гимназије имала је Велика школа, која је радила од 1808. до 1813. и у њој је постојао предмет „Свеопште земљописаније", односно „Општи земљопис и Географскостатистичка историја Мађарске, Русије, Енглеске, Француске, Пољске, Аустрије, Турске и Статистика Србије". Наставни програми нису били дефинисани и били су препуштени наставницима. Наследник ове школе била је Виша школа (ранга гимназије) која је основана 1830/31. и у њој је изучаван „Општи земљопис". Она је 1833. премештена у Крагујевац, а 1835. реорганизована је у гимназију. У Београду је 1839. основана Прва београдска гимназија која је од 1853. продужена на седам разреда, а г. је предавана у првом, другом и четвртом разреду. Касније се фонд часова г. мењао, али је она била присутна у наставним програмима свих гимназија и већине средњих стручних школа.

После I светског рата, 1924. почела је у Београду са радом Виша педагошка школа, која је имала двогодишњи курс за припремање наставника „грађанских школа" (нижих гимназија, односно виших разреда основних школа). Међу пет одсека постојао је и географско-природњачки одсек. Она је радила до 1987. После II светског рата сличне школе основане су у Новом Саду, Зрењанину, Нишу, Крагујевцу, Приштини, Призрену, Ђаковици и Гњилану. Оснивањем четворогодишњих педагошких академија требало је укинути више школе, али академије нису припремале наставнике за предметне наставе. Временом, наставни кадар за више разреде основних школа почели су да припремају филозофски и природно-математички факултети, па су више педагошке школе укинуте.

На Књажеско-србском Лицеју од 1853, на одељењу Јестествено-техническом, професор Вук Маринковић предавао је Физическу г. и метеорологију, њега је наследио Јанко Шафарик, а настава је обустављена 1863, након успостављања Велике школе. Повратак г. у универзитетску наставу обновљен је 1880. када је на Историјско-филолошком одсеку пуковник Јован Драгашевић почео извођење наставе из Упоредне г. са етнологијом. Године 1893. формиран је Географски завод, чији је управник био Јован Цвијић, који је предавао Научну г. Од 1896. студије г. биле су на Филозофском факултету на Историјско-географском одсеку као стручни предмет и на Јестествено-хемијском одсеку као помоћни предмет (Физичка г.). До организационих промена дошло је после прерастања Велике школе у Универзитет и новог груписања наставних предмета по сродности и функционалности. У оквиру V групе предмета били су Физичка г., Геологија, Петрографија и Метеорологија, а у оквиру VI групе Антропогеографија с Физичком г. и Етнологија с Етнографијом. Професори су били Јован Цвијић, од 1907. и Павле Вујевић, а од 1910. и Јевто Дедијер. Највеће промене догодиле су се после II светског рата, када је формиран Филозофски факултет са Катедром за г. и геофизику на којој су изучавани предмети Г. српских земаља, Физичка г., Регионална г., Антропогеографија, Геофизика и Метеорологија.

В. Рудић

Наука. Крајем XIX в. на научну сцену Србије дошао је Јован Цвијић и од тада почињу на овим просторима систематска географска проучавања. Он је почео да објављује научне радове још као студент, а поред личног ангажовања (до 1901. објавио је 34 значајна научна рада) подстицао је и друге на сарадњу и бављење науком. По основном научном опредељењу Јован Цвијић је био геоморфолог и током живота посвећивао је велику пажњу проучавању рељефа српских земаља и читавог Балканског полуострва. Поље његових интересовања било је веома широко. Једна од полазних основа била су проучавања морфотектонских основа рељефа Балканског полуострва, која су касније више заокупила пажњу геолога. Један од првих великих резултата било је констатовање трагова глацијалног рељефа на високим планинама Балканског полуострва, што је у светској глациологији била значајна констатација. Изузетно важне резултате дала су и његова проучавања крашког рељефа у источној Србији и у динарским областима. Она су имала значај за познавање тих феномена у читавом свету и многе српске називе крашких облика, које је дефинисао Јован Цвијић, преузели су и геоморфолози других земаља. Проучавања крашких појава на овим просторима постала су основна научна преокупација неколико наредних генерација географа у Србији међу којима су: С. Милојевић, П. Јовановић, А. Лазић, В. Радовановић, Б. Ж. Милојевић и др. До значајних резултата довела су и Цвијићева проучавања флувијалног рељефа, генезе флувијалних површи и других флувијално-денудационих облика. Његови сарадници или следбеници били су П. Јанковић, П. Јовановић и Б. Ж. Милојевић. Родоначелник модерне климатологије у Србији био је један од првих Цвијићевих сарадника, П. Вујевић. Цвијићева интересовања за хидролошка истраживања била су ограничена на воде у кршу и на неколико великих језера на Балканском полуострву, а она су на ширем плану отпочела тек после II светског рата.

У Цвијићево време значајна су била и истраживања из области друштвене г., тада називане антропогеографија. Из те области он је покренуо највећи пројекат у организацији Српске краљевске академије наука током последње деценије XIX в. Формирао је велику екипу истраживача, од којих нису сви били географи, и објавио је неколико приручника, као што су била Упутства за проучавање села у Србији и осталим српским земљама 1896, Упутства за проучавање села у Босни и Херцеговини 1898. и Упутства за проучавање села у Старој Србији и Македонији 1898, у којима је пажњу истраживача усмеравао на најзначајније антропогеографске појаве и проблеме у тим регијама. Резултати истраживања били су публиковани у Првом одељењу Српског етнографског зборника од 1902, а од 1921. читава едиција ће бити названа Насеља и порекло становништва. Она садржи 35 књига са 90 радова, резултата антрополошких истраживања са територије Србије, Црне Горе, Македоније, Босне и Херцеговине и Далмације. Најзначајнији прегаоци били су: Ј. Ердељановић, Св. Томић, Т. Радивојевић, Р. Николић, Ј. Дедијер, Р. М. Илић, Б. Ж. Милојевић, П. С. Јовановић, В. Радовановић, Б. Дробњаковић, М. Филиповић и М. Лутовац. Бржи развој науке уследио је после II светског рата, када је број географа постао већи и када је основано неколико научних институција које су организовале и усмеравале научни рад у Србији.

Институције. Године 1876. кнез Милан Обреновић успоставио је Друго одељење Главног ђенералштаба Српске војске ради „осматрања и премера земље, своје и суседне, у погледу географском, топографском и статистичком" које је постало прва српска национална географско-геодетска служба. Од 1878. користи се назив Географско одељење. До тада су војска Србије и географи у научном раду били упућени на коришћење аустро-угарске топографске карте размере 1:300.000. Године 1879. почињу припреме за први систематски премер државне територије у размери 1:50.000 који је послужио за израду топографске карте размера 1:75.000, а затим и у размери 1:200.000, које су биле само привремено решење. Премер је обављен између 1881. и 1891, а ослањао се на аустроугарску и руску тригонометријску мрежу. Већ 1899. почињу радови на успостављању наше тригонометријске мреже и стварају се услови за нови премер и израду нове генерације топографских карата. Рад ове установе прекидали су чести ратови, а окупиране територије често су снимане из ваздуха, чиме је започета пракса коришћења аеро-фото снимака. У време I светског рата рад је настављен у Солуну. После I светског рата, стварањем Југославије знатно се проширује територија на којој се организују премери и картирања. Под руководством генерала Стевана П. Бошковића ово одељење је временом израсло у еминентну војну научну и техничку установу -- Војногеографски институт са седиштем у Београду. После II светског рата институт је опремљен за примену фотограметије и израђене су топографске карте државне територије у размерама 1:25.000, 1:50.000, 1:100.000, 1:200.000, затим прегледне и неке тематске карте. Њихови садржаји се временом ажурирају, израђују се и у дигиталној форми, те пружају, поред осталог, и сигурну картографску базу за научни рад свих других географских институција у Србији. Институт располаже богатим архивом научно-техничке документације и библиотеком.

Изузетно значајан догађај за развој г. у Србији било је оснивање Српског географског друштва 1910. Оно је уследило као последица развоја модерне географске науке захваљујући акцијама Београдског унивезитета и Српске краљевске академије, те стасавања све већег броја географа и научника из г. сродних наука, као што су биле геологија, етнологија, историја, биологија, картографија и др. Сви су они од првог дана прихватили активно учешће у овом друштву. Већ наредне године Друштво је имало 100 редовних и ванредних чланова, а 1922. 319 редовних чланова. Током првих година рада за почасне и дописне чланове изабрано је 20 угледних географа из неколико европских земаља. На оснивачкој скупштини је одлучено да Друштво издаје научни зборник Гласник Српског географског друштва са две свеске годишње. То је била прва периодична географска публикација на Балканском полуострву. Она, с прекидима у време I и II светског рата, излази до данас и разменом се доставља у стотинак библиотека на свим континентима. Први број је објављен 1912, а међу сарадницима седморица су били чланови различитих академија наука и уметности. Активности Друштва биле су веома богате. Између два светска рата веома активан био је Одсек географског друштва у Скопљу, а после II светског рата осниване су подружнице у неколико градова Србије, Војводине, КиМ и БиХ. Веома корисна пракса била је презентација резултата сопствених научних истраживања, коју су проводили многи српски, југословенски и научни радници из иностранства. Године 1924. у оквиру Друштва основана је Спелеолошка секција. На неколико седница тема је била географска настава у нашим основним, средњим школама и на универзитету. Посебно је активирана издавачка делатност Српског географског друштва издавањем 88 географских монографија (до 2015), као посебних издања, затим покретањем часописа Земља и људи, часописа Глобус и књига намењених популарисању географске науке.

За развој г. на Београдском универзитету значајно је било формирање Природно-математичког факултета, 1947, на који су измештене географске студије. Године 1990. географска студијска група издвојена је у Географски факултет, који је био самостални члан Универзитета. Захваљујући дугој традицији, ова установа је окупљала највише географа научних радника и била је важан носилац развоја г. у Србији. Због тога је најпримереније овде приказати и развој географске науке у Србији од Цвијићевих времена до почетка XXI в.

У првој фази развоја геоморфологије у Србији највећа пажња посвећивана је констатацијама морфолошких карактеристика. Каснијим радом она је пренета на геоморфолошке процесе и њихов интензитет. У трећој генерацији српских геоморфолога, који су деловали после II светског рата, најзначајније резултате постигли су: Б. Букуров, Д. Петровић, Ј. Петровић, М. Зеремски, Д. Гавриловић, М. Љешевић и др. Упоредо са развојем науке у свету, најновије генерације српских геоморфолога највећу пажњу усмеравају према климатској, квантитативној и екогеоморфологији и одређивању старости облика, као и брзим геоморфолошким процесима уз коришћење најсавременијих метода (П. Манојловић, С. Марковић, М. Јовановић, П. Ђуровић, С. Драгићевић и др.).

У климатолошким истраживањима после II светског рата значајне радове оставили су: М. Милосављевић, Т. Ракићевић, В. Дуцић, М. Радовановић и др. Најзначајнији хидролошки, потамолошки радови појавили су се после II светског рата, појавом Д. Дукића на научној сцени, а посебно се истиче његова књига Сава -- потамолошка студија (1957). Његов рад наставили су еминентни хидролози Т. Ракићевић, Љ. Гавриловић и Н. Живковић. Посебно значајни су резултати рада С. Станковића из области лимнологије, дисциплине која је у Србији дуго била запостављена. Истраживања хидролошких проблема у кршу, апострофирана у време Ј. Цвијића, одвијала су се и током послератног периода (Д. Петровић, Ј. Петровић, Д. Родић, М. Љешевић). Значајан је био и рад Б. Атанацковића на пољима биогеографије и екологије, а посебно у картирању вегетације у Србији.

Велике промене су се одвијале у антропогеографији од 60-их година XX в, када је она издељена на три основне дисциплине (привредну г., г. становништва, г. насеља) и усталила се као друштвена г. Њен развој у великој мери је олакшан развојем статистичких служби. У почетку ове фазе развоја г. у Србији значајан допринос дали су: Б. Букуров, М. Костић, О. Савић, В. Ђурић, Д. Родић, Ј. Илић, К. Ристић. Током друге половине XX в. појавили су се и нови проблеми везани за економску трансформацију Југославије, оживљавање миграционих кретања и процесе урбанизације. Нове правце истраживања наметнули су грађански рат и распад Југославије, који су покренули масовна протеривања становништва, промене у демографском развоју, деградације или расељавања великог броја насеља. У то време су на научну сцену укључени: Н. Царић, М. Спасовска, В. Рудић, С. Ћурчић, С. Ђ. Стаменковић, М. Степић, М. Грчић и др. Промене до којих је дошло у дисциплинама физичке и друштвене г. неминовно су се одразиле и на концепције и преокупације регионалне г. Најзначајнији допринос дали су: Б. Букуров, М. Васовић, Ј. Марковић, Д. Родић, К. Ристић, а касније М. Павловић и Д. Шабић. У овој географској дисциплини, као и у другим у новије време све више пажње посвећује се регионализацији. Од значајних пројеката у којима су географи узели значајно учешће треба поменути књиге Ј. Ђ. Марковића Географске области Социјалистичке федеративне републике Југославије (Бг 1967) и Б. Букурова Бачка, Банат и Срем (Н. Сад 1978), серију од пет књига СР Србија (Бг 1982--1989), у којој je већи део посвећен г. Половину прве књиге заузима регионални географски приказ Републике Србије, трећа књига говори о Србији, четврта о Војводини и пета о Косову и Метохији. На нове политичке промене у Југославији овај факултет је одговорио објављивањем публикација 1992. Етнички простор Срба. Објављена је и Географскa енциклопедијa насеља Србије у 4 књиге (Бг 2001--2002) под руководством С. Стаменковића, затим монографије сливова река Дрина (Бг 2005) и Морава (Бг 2006), те планина Фрушка гора (Бг 2007) и Рудник (Бг 2013). Факултет издаје четири научна часописа: Зборник радова (од 1954), The Environment (од 1997. издају Катедра за животну средину и Географски информативни систем), Territorium (покренут 2004, а посвећен радовима из просторног планирања) и Демографија (од 2004). До 1967. објављено је 11 књига као посебних издања факултета.

У другој половини XX в. интересовања географа све више су усмерена и према новим дисциплинама као што су Туристичка г., Екологија и Просторно планирање. Уредбом о институтима Српске академије наука 1947. основан је Географски институт „Јован Цвијић", као научна установа при Академији наука. Његов претеча био је Институт за проучавање крша „Јован Цвијић", који је основан 1939. на Филозофском факултету у Београду. У време рата рад у њему је прекинут, а после рата активности су обновљене 1950. Најактивнији чланови били су: С. Милојевић, Д. Петровић, Д. Родић и Ј. Петровић. У раду новооснованог института највећа пажња посвећивана је раду на пројектима чији резултати су у великој мери допринели бољем и целовитијем познавању Југославије и Србије. До краја 2014. истраживачки резултати су публиковани у 88 географских монографија посвећених рељефу сливова река, котлина, планина, већих делова Србије, крашком рељефу, глацијалном рељефу, клизиштима и др. (аутори су били: Б. Ж. Милојевић, Ч. Милић, П. Паунковић, Д. Петровић, М. Зеремски, Р. Ршумовић, Б. Дакић, П. Ђуровић, Љ. Менковић, Ј. Ћалић, М. Миливојевић, М. Милошевић, Ј. Марковић), затим водама (Д. Дукић, А. Милановић, М. Урошев, Ј. Николић, Д. Милијашевић, Т. Ракићевић), клими (М. Лазаревић, М. Оцокољић, М. Радовановић, Ј. Ковачевић Мајкић, Б. Миловановић), проблемима привреде (Б. Букуров, М. Лутовац, Г. Видановић, М. Милојевић), насељима (М. Поповић, О. Савић, Р. Јовановић, З. Ивановић, А. Вељковић, Б. Тошић, М. Бурсаћ, Д. Матијевић, Ј. Тодоровић, А. Спалевић, М. Дробњаковић), становништву (М. Спасовска, М. Весић, Г. Војковић, В. Никитовић, Љ. Марковић, С. Марковић, В. Лукић), о општедруштвеним проблемима крајева и насеља (М. Лутовац, М. Костић), као и неколико регионално-географских студија међу којима треба истаћи оне посвећене српским енклавама на КиМ. На новом институту САНУ изузетно је био значајан Савезни пројекат Геоморфолошка карта Југославије који је рађен између 1980. и 1991, а одвијао се уз сарадњу географских института из свих република и покрајина Југославије. На основу резултата рада објављена је Геоморфолошка карта Југославије размере 1:500.000. Радом је руководио овај институт, односно М. Зеремски. По окончању рада на Географском институту „Јован Цвијић" и на Катедри за географију у Новом Саду настављено је геоморфолошко картирање територије Србије у размери 1:50.000. Институт објављује часопис Зборник радова. У оквиру САНУ постоје и међуодељенски одбори за проучавање становништва, насеља, ономастике, Косова и Метохије, историје Срба у Хрватској и др. у којима је део рада посвећен г.

Територија Војводине до 1918. била је у саставу Аустрије, односно Аустроугарске монархије и у њој се развој г. разликовао од оног у Србији. Највреднији резултати постигнути су у физичкогеографским истраживањима, у радовима мађарских геолога и геоморфолога (Ђ. Дудаш, Ђ. Халавач, Ј. Чолноки, Б. Була, А. Кох и др.). Најкомплетнији регионално-географски прикази ових крајева су објављени у монографијама Бачко-бодрошке, Тамишке и Торонталске жупаније крајем XIX и почетком XX в. поводом прославе миленијума боравка Мађара у Панонској низији. Између два светска рата, након припајања Војводине Србији, та истраживања су прекинута и о овим крајевима је мало радова и ограничени су првенствено на физичкогеографске проблеме (Д. Горјановић, Н. Мирков, П. Вујевић, Б. Миловановић). Систематичнији и обимнији рад почео је после II светског рата, када су истраживања започели београдски географи и када је на овој територији почео да стасава војвођански научни кадар. Организацију географских истраживања преузеле су Матица српска и Катедра, будући Департман за географију Природно-математичког факултета у Новом Саду.

После II светског рата Матица српска је формирала седам научних одељења и покренула низ истраживања. У Одељењу за природне и Одељењу за друштвене науке одвијало се неколико географских пројеката, а резултати су објављивани у два часописа и у посебним издањима Матице српске. Од 1951. покренут је часопис Зборник Матице српске за природне науке (до 2014. објављено 126 бројева) и Зборник за друштвене науке (до 2014. објављено 148 бројева). У првом од њих, у почетку је највећи број чланака био из области г. Резултати већих пројеката штампани су као посебна издања. Међу њима се истичу пројекти који су посвећени мултидисциплинарном проучавању Фрушке горе, Вршачких планина и војвођанским ритовима (алувијалним равнима). Међу географским монографијама о Фрушкој гори су оне посвећене клими (М. Милосављевић и др. 1973), водама (Ј. Петровић и др. 1973), рељефу (Ч. Милић 1973), земљиштима (Н. Миљковић 1975), геологији (К. Петковић и др. 1976) и становништву (С. Ћурчић 1980). На Вршачким планинама проучени су рељеф (М. Зеремски, 1985), земљишта (Н. Миљковић 1986), геологија (А. Кукин и др. 1987), клима (Д. Бугарски и др. 1987) и воде (Д. Бугарски и др. 1988). Један од највећих пројеката Одељења за друштвене науке, Насеља и становништво Војводине, зачет је 1958. проучавањем адаптације послератних колониста на нови завичај. Тада су објављене књиге о досељеним Македонцима (Ј. Трифуновски 1958. и 1961), Црногорцима (М. Васовић 1959) и Личанима (В. Ђурић 1960). На тај рад надовезано је објављивање неколико монографија из различитих дисциплина посвећених становништву неких војвођанских села, делова Војводине (Шајкашка) или покрајини у целини. Међу географским радовима вредно је поменути књиге посвећене броју и размештају војвођанске популације (С. Ћурчић 1996), послератном насељавању Војводине (Б. Ђурђев, 1995), биолошким структурама (старост и пол) становништва Војводине (С. Ћурчић 1995) и етничким и верским структурама становништва Војводине (С. Кицошев и Д. Његован 2013), затим књиге посвећене географским карактеристикама насеља Срема, Баната и Бачке (С. Ћурчић 2001, 2004, 2007), књига Насеља Војводине -- географска синтеза (С. Ћурчић 2010) и Атлас насеља Војводине (Срем, 2012. и Банат, I и II, 2014).

Године 1962. на Ф. ф. у Новом Саду отворена је Катедра за географију, у почетку са три професора Браниславом Букуровим, Јованом Петровићем и Небојшом Царићем, која је радила уз свесрдну помоћ професора са Београдског универзитета. Године 1970. она је издвојена на ПМФ, а од 2002. ради као Департман за географију, туризам и хотелијерство. Кадровским јачањем ове установе започела су и обимнија географска проучавања Војводине. Један од најзначајнијих њених пројеката Географија Војводине установио је Бранислав Букуров 70-их година ХХ в. Он је започет израдом монографија војвођанских општина, а настављен писањем синтеза посвећених рељефу, клими, водама, земљиштима, привреди и становништву Срема, Баната и Бачке (монографије о насељима објавила је Матица српска). До 2014. објављене су 44 географске монографије војвођанских општина и 15 синтезних монографија, а до окончања читавог пројекта потребно је завршити само монографије општина Алибунар и Нови Кнежевац, као и 6 синтетичких монографија. Пројекат је реализовало 53 аутора, запослених на Департману и спољних сарадника. Велика пажња посвећује се проучавању становништва (Б. Ђурђев), геологији и геоморфологији квартара (С. Марковић, М. Јовановић). Постоји веома плодна сарадња у научном раду између Департмана и Матице српске. Департман издаје три научна часописа: Зборник радова (од 1971. до 2014. објављене су 43 свеске), Geographica Pannonica (од 1997. до 2014. изашло је 25 бројева) и Туризам (од 1997. изашла је 31 свеска). Ван ових институција објављено је неколико значајних монографија посвећених Војводини као што су књиге В. Живковића и др. Земљишта Војводине (Н. Сад 1972. са Педолошким атласима Војводине размере 1:50.000 и 1:100.000), П. Катића и др. Клима САП Војводине (Н. Сад 1979). Објављене су и две књиге Б. Букурова Физичко-географски проблеми Бачке (Бг 1975) и Геоморфолошки проблеми Баната (Н. Сад 1984).

Како је значајан део географских истраживања везан за локалну средину сврсисходно је било оснивање географских институција и у другим градовима. Године 1963/64. на приштинском Ф. ф., који је тада радио у оквиру Београдског универзитета, основана је Катедра за г. са наставом на српском језику, а њеним радом руководио је Анастасије Урошевић. Године 1969. основано је и Друштво географа Косова, које од 1979. издаје часопис Географска истраживања. Године 1970. факултет се прикључио новооснованом Приштинском универзитету, две године касније географске студије издвајају се у новоосновани ПМФ, а уведена је и настава на албанском језику. Године 1999. део Одсека за г., на којем је настава одржавана на српском језику измештен је из Приштине и од 2001/02. налази се у Косовској Митровици.

Развој географске науке на територији БиХ такође није текао у континуитету. Зачеци истраживања поклапају се са појавом првих следбеника Јована Цвијића. Један од њих, Јевто Дедијер, рођен је на овом подручју и већи део његовог научног опуса је везан за територију БиХ. Први покушај оснивања Географског друштва у Сарајеву из 1926. завршио се оснивањем секције Српског географског друштва из Београда, а и каснија истраживања била су везана за београдску географску школу. Већи замах тај рад је добио после II светског рата. Први знак било је оснивање Географског друштва Републике БиХ 1947. Већ 1950. отворен је Одсјек за географију на ФФ у Сарајеву. Први професори били су Миленко Филиповић, Милош Бјеловитић, Милош Мишковић, Наталија Мастило, Новак Зубић, Раде Ракита, а касније се тај нуклеус носилаца развоја географске науке брзо ширио (М. Спахић, С. Бакарчић, И. Бушатлија, О. Зупчевић, Р. Гашпаревић, М. Пецељ, Р. Гњато и др.). Тиме су олакшани услови за географска проучавања овог простора. Континуирани рад прекинуо је грађански рат 90-их година ХХ в., када је већина професора Срба избегла из Сарајева и преселила се у Бањалуку или Пале, где су 1994. односно 1999. формирани одсеци за студије г.

Прва проучавања у околини Ниша вршили су географи рођени у овом крају, који су радили у Географском институту „Јован Цвијић" и на Одсеку за г. ПМФ у Београду (Г. Видановић, Ј. Ћирић, М. Костић, Ж. Мартиновић). Знатан допринос дала је и Виша педагошка школа у Нишу која је радила од 1948. до 1974. објављивањем периодичних публикација. Томе је још више допринело отварање Одсека за г. на ПМФ 2000, који је 2011. преименован у Департман за г.

После географских истраживања Јована Цвијића и његових следбеника у Црној Гори 1947. на Цетињу, на Вишој педагошкој школи отворена је Катедра за г., а 1956. основано је Географско друштво Црне Горе. Оно је 1964. покренуло часопис Годишњак. На Економском факултету у Подгорици, 1960. основана је Катедра за г., а 1981. у Никшићу је отворен Наставнички факултет, на којем је и географска студијска група. О географском интересовању за ову регију сведоче и одржавања два конгреса географа Југославије у Црној Гори, 1956. и 1981.

С. Ћурчић

ЛИТЕРАТУРА: Атлас насеља Војводине, 1, Н. Сад 1912; П. С. Јовановић, Јован Цвијић и значај његовог рада, Бг 1948; Н. Габрић, Настава географије у Војводини у XVIII, XIX и почетком XX века (До 1918. године), Бг 2000; М. Грчић, „Развој научне географије у Србији и осталим српским земљама", С. Стаменковић, „О развоју и наставно-научним преокупацијама Географског факултета Универзитета у Београду", М. Бурсаћ, „Географски институт 'Јован Цвијић' Српске академије наука и уметности", Ј. Ромелић, „Развој Департмана за географију, туризам и хотелијерство Природно-математичког факултета у Новом Саду", С. Стаменковић, М. Мартиновић, „Развој Одсека за географију Природно-математичког факултета Универзитета у Приштини", И. Филиповић, И. Раткај, „Развој Одсека за географију Природно-математичког факултета Универзитета у Нишу", Р. Гњато, „Развој географије у Републици Српској на Универзитету у Бањој Луци", Научни симпозијум Србија и савремени процеси у Европи и свету, Тара 2005; В. Рудић, Развој наставе географије у Србији, Бг 2007; 50 година Департмана за географију, туризам и хотелијерство, Н. Сад 2012; С. Станковић, Стогодишњица Српског географског друштва (1910--2010), Бг 2012; С. Стаменковић, Географска наука у Србији у протеклих сто година, Бг 2012; А. Илић, 120 година Географског факултета, Бг 2013.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)