ГЕРАСИМ (Зелић)

ГЕРАСИМ (Зелић), архимандрит, викар, писац (Жегар, Далмација, 22. VI 1752 -- Будим, 26. III 1828). Рано остао без оца свештеника. Замонашио се у Крупи, где је учио школу. Јерођакон постао 1774, а јеромонах 1778. у Плашком. Посетио фрушкогорске манастире и био парох у селима око Бенковца. Жељан да учи иконографију, кренуо је 1782. на Крф, али је добио пасош за Русију у коју је стигао преко Беча и Пољске. У Кијево-печерској лаври учио иконопис, али је због слабог вида одустао и потом скупљао прилог за Крупу. Преко Цариграда стигао је на Свету Гору (1783) где је научио грчки језик, потом се вратио у Цариград где га је васељенски патријарх Аврамије произвео за архимандрита, али је, бежећи од куге, стигао у Јерусалим. У Трст је стигао крајем 1785, а 1786. у Крупу, где није добио подршку за положај архимандрита. Поново је ишао у Русију и добио помоћ за свој манастир, али је по повратку оптужен млетачким властима због чега је побегао у Беч, одакле се вратио 1796. и постао главни викар за послове православне цркве у Далмацији. У том својству посетио је све манастире и парохијске цркве у Далмацији уводећи строги типик и канонски ред. Када је 1806. Француска преузела Далмацију, Г. је на челу делегације свештеника путовао у Париз тражећи изједначење у правима православних и римокатолика. Ту је присуствовао венчању Наполена и Марије Лујзе. Наполеон за епископа далматинског поставља Венедикта (Краљевића), а Г. је постао епископски викар и велики викар за Боку Которску (1796--1811). Због сукоба са свештеницима и епископом Венедиктом поднео је оставку, узео пензију и повукао се у Крупу. Поднео је 1814. Бечу меморандум против Венедикта, али безуспешно. Написао је 1817. своју аутобиографију са доста података за историју далматинских Срба у другој половини XVIII и на почетку XIX в. Писао је добрим народним језиком, а редиговање је извршио Павле Соларић. Полиција га је ислеђивала због буне против епископа Венедикта и оптужила да подиже Србе у помоћ грчким устаницима, због чега је интерниран прво у Беч, потом у Будим (1820--1828). Основао је 1825. задужбину за школовање далматинских младића у Карловачкој богословији, а онда и другу задужбину за отварање школа у Далмацији. Истакао се у одбрани православља од унијатских планова бечке владе и епископа Венедикта (Краљевића) наклоњеног унији.

ДЕЛА: Житіє, сиръчьрожденіе, воспитаніе, странствованія, Будим 1823; Житије Герасима Зелића Аутобиографија, I--III, Бг 1898--1900 (са Додатком о последњим годинама живота); Живот Герасима Зелића, архимандрита, 1--6, Пан. б.г.; Житије, Бг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: М. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба, Бг 1888; Г. Станојевић, „О спору између Герасима Зелића и Никанора Богуновића", ПКЈИФ, 1955, 21/1--2; Д. Иванић, „Герасим Зелић 1752--1828", у: Књижевна хрестоматија: Из културне баштине српског народа у Хрватској, Зг 1979.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)