ГОРЊАК

ГОРЊАК, средњовековни манастир из XIV в., смештен под литицама планине Јежевац на левој обали Млаве, на самом улазу у клисуру. Манастир са црквом Ваведења називан је Ждрело, а од краја XVI в. познат је као Г. Преписи повеље кнеза Лазара и потврде патријарха Спиридона, чувани и уништени у манастиру током II светског рата, сведоче да га је основао кнез Лазар за старца Григорија Синаита и братију. Оба документа преписао је Јоаким Вујић. Он је ишчитао у првом документу 1. VIII 1380, а у другом 16. V 1379. Због несклада између два датума, а и политичких околности у Браничеву у то доба, постоје различите претпоставке о времену састављања исправа и о њиховом броју. Ипак, сматра се да су настале између маја 1379. и краја 1380, те да је манастир тада основан. Његова познија историја слабо је позната. Малобројни сачувани извори сведоче о томе да је био спаљен 1765. и 1788, а да је обнављан током последње деценије XVIII в., 1845. и 1933. Манастир није археолошки испитан, али је црква делимично истражена. Подигнут је на високој заравни усеченој у литицу која га наткриљује на северу, док је на остале три стране ограђен зидом. Данас га чине храм, параклис Св. Николе смештен у пећини високо у северној стени, конак на југу заравни, вероватно сазидан на месту средњовековне грађевине, и нови конак. Садашња црква, саграђена изнад првобитне, има основу у облику сажетог триконхоса, с нешто дужим западним травејем, светилиштем са олтарском апсидом и нишом протезиса, а засведена куполом над средњим делом, као и дозиданом припратом са звоником и тремом на југу. Њихове фасаде данас су омалтерисане и окречене белом бојом. Мали, једнобродни параклис има пространу источну апсиду, а засведен је подужним полуобличастим сводом с припратом која има улаз на јужном зиду. И он је омалтерисан и окречен белом бојом. Црква је живописана крајем XVIII или почетком XIX в. Пошто је зидно сликарство горело, 1847. ретуширао га је Живко Павловић из Пожаревца. Дрвена конструкција олтарске преграде израђена је 1935, а иконе сликане 1937. Фреске у параклису, прилично добро очуване у јужном делу, датују се у време око 1490. У припрати цркве, у ниши северног зида, смештен је ковчег у којем се чувају мошти старца Григорија Синаита, званог Горњачки.

Т. Стародубцев

Све до XVIII в. манастир је називан Ждрело по истоименој тврђави. Име Г. јавља се први пут у турском попису у XVI в. у време Мурата III, а од XVIII в. улази у општу употребу. Назив Г. долази од „горњег града", а Горњачка клисура је начичкана остацима старих утврђења: на вису Вукану и на Узенгији има остатака утврђења, а на Јежевцу је стражара осматрачница са које се види предео све до Београда. Као своју задужбину, кнез Лазар је оштећени манастир 1379. дао на уживање Григорију Синаиту Млађем, који је тог пролећа стигао са својим монасима из Свете Горе бежећи пред Турцима. Захваљујући кнежевој помоћи, Григорије је обновио манастир, а кнез издао нову повељу, која је изгубљена, а 17. V 1379. патријарх Спиридон је потврдио. Када је деспот Ђурађ 1437. предао Турцима градове Вишеслав и Ждрело, монаси се разбежаше, а у Г. се уселио браничевски субаша, да би га напустио тек када се турска граница померила на север. Манастир се помиње у каснијим турским пописима са имањем, монасима и пореским обавезама. У њему je 1628. боравиo патријарх Пајсије, а 1713. замонашен је Мојсеј (Станојевић), потоњи епископ вршачки. У повлачењу 1718. Турци су га разрушили, такав је дочекао и аустријску окупацију, али су га монаси који су се вратили 1725. обновили. Егзарх М. Ратковић видео га је таквог и описао као стар, неокречен, без звона, са 15 јутара винограда. Већ од 1739. поново је под Турцима, када долази до краткотрајног јачања Г., а игуман Максим дозиђује спољашњу припрату и на потесу Кључ изграђује скривницу у којој се братство скривало и склањало драгоцености. Већ 1765. Турци га спаљују, монаси обнављају, па Турци поново спаљују јер је горњачки игуман Исаија радио за Аустријанце и провео једну шпијунску екипу (официри Покорни и Митесер са пратњом) кроз Пожаревац и Хомоље. Турци су га спалили 1788, па је постао филијала Раванице. Крајем XVIII и почетком XIX в. настају бољи дани, монаси обнављају храм, купују једну воденицу, а Карађорђе им издаје сведочанство да слободно користе планину и своја имања. Монаси су активни у оба устанка, а Г. добија обавезе које његов ктитор није замислио. Прво је одређен за санаторијум у којем су лечени умоболници, потом постаје затвор за тешке осуђенике у оковима, и на крају у њему свештеници издржавају казну епитимије и забране свештенослужења. У I светском рату опљачкали су га Бугари, одневши све драгоцености, међу којима и два звона. Обновљен је 1933, али je поново страдаo у II светском рату када су се у њега 1942. уселили Немци и ту остали до краја рата. У случајно или намерно изазваном пожару поново су несталe многе вредне ствари, међу њима и препис средњовековне оснивачке повеље. Игумана Мардарија (Здравковића) интернирали су у Немачку где је у логору 1942. умро. После рата у Г. се уселила ЈНА и у њему остала до 1953. када су се вратили монаси. Епископ Хризостом претворио га је 1968. у женски манастир и у њега сместио монахиње избегле из Македоније које нису хтеле да се одрекну српства и остану у јурисдикцији расколничке Македонске православне цркве.

Архитектуром Г. припада црквама из доба кнеза Лазара, моравској школи: тролисна основа, три полукружне апсиде, с кубетом на осмостраном тамбуру које лежи на квадратном постољу ослоњено на пиластре. Зидан је каменом кречњаком и кречним малтером, oмалтерисан руменкасто обојеним малтером са дубоко урезаним имитацијама фуга, a покривен оловом које су Турци скинули, па је покривен шиндром. Вероватно је највећим делом из средњег века иако је касније било оправки и доградњи. Трем на јужној и масивни двоспратни четворострани звоник на западној страни дозидани су 1845. Цео објекат покривен је бакарним лимом. Живопис урађен у XVII в. делимично је сачуван, остали део је новијег датума, највише из 1847. када је манастир обновљен, али није до краја живописан. На југозападном пиластру приказан је Христос Добри пастир, са човеком око врата уместо јагњета, а на северозападном је кнез Лазар сигниран као цар. У певничким апсидама разазнају се свети ратници. Иконостас из 1935. у Охриду су резбарили Тимотеј Плезбејев и Павле Матић, а осликали га у Раковици 1937. Слободан Павловић и Милисав Јовић. Сачуване су две престоне иконе из 1839. које је сликао молер Живко. Г. има три капеле: капелу Св. Николе у испосници Григорија Синаита, Зимску капелу уређену у припрати дозиданој са јужне стране манастирског храма и капелу Св. Илије у новом конаку изграђеном 1979. Међу многим посетиоцима Г. истиче се Ђура Јакшић, који му је посветио две песме: „Пут у Горњак" и „Ноћ у Горњаку". Црквица Св. Николе, до које се стиже степеницама, формирана је у комплексу манастира Г. изнад храма, у пећини испод једне окомите стене. Има два одељења: мање у којем је боравио Григорије, и веће у којем се првобитно подвизавао Григорије Синаит Млађи, а по његовој смрти братство га је претворило у храм. Сачуване фреске припадају XV--XVI в. Претпоставља се да их је радио анонимни сликар који је пре тога осликао храм манастира Прохора Пчињског, а одликују се хармоничним колоритом знатне ликовне вредности.

Р. Милошевић

ИЗВОРИ: F. Miklosich, Monumenta serbica, Wiennae 1858; Г. Витковић, „Извештај Максима Радковића ексарха београдског митрополита 1733", ГСУД, 1884, 56; Д. Руварац, „Митрополија београдска око 1735. године по архивским списима", Споменик СКА, 1905, 42, II, 37; С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века, Бг 1913; Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, VI, Бг 1926.

ЛИТЕРАТУРА: М. Петровић, „Манастир Горњак", ВСЦ, 1924, 7; С. Палајда, „Постанак манастира Горњака", Браничевски весник, 1935, 1--2; М. Пурковић, „О горњачким повељама", Браничевски весник, 1940, 8; Ђ. Бошковић, „Средњевековни споменици североисточне Србије", Старинар, 1950, 1; Ђ. Сп. Радојичић, „Григорије из Горњака", ИЧ, 1952, 3; Р. Николић, „Живопис црквице Светог Николе у манастиру Горњаку", Саопштења, 1970, 9; О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године, Бг 1984; М. Цуњак, „Прилог проучавању манастира Горњака у Горњачкој клисури", Viminacium, 1987, 2; В. Касалица, „Цркве и манастири у Горњачкој клисури", Viminacium, 1994, 8--9; В. Ристић, Моравска архитектура, Круш. 1996; G. Subotić, „La plus ancienne peinture murale au monastère Gornjak", Зограф, 1997, 26; А. Давидов Темерински, „Горњак, манастир са испосницом", у: Споменичко наслеђе Србије, Бг 1998; М. Цуњак, Светиње Горњачке клисуре, Смед. 2000.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)