ГЛАГОЛСКИ ПРИДЕВИ

ГЛАГОЛСКИ ПРИДЕВИ, глаголски облици који се јављају као део сложених глаголских облика: перфекта, плусквамперфекта, футура II и потенцијала, односно сложених глаголских облика пасива (трпног стања) свих глаголских облика. У српском језику налазе се два г. п. – г. п. радни и г. п. трпни.

Г. п. радни гради се од инфинитивне глаголске основе додавањем наставака -о, -ла, -ло – -ли, -ле, -ла (за једнину м., ж. и ср. р.), и то непосредно – ако се глаголска основа завршава на самогласник, њиховим додавањем на ту основу: чита-о, чита-ла, чита-ло – чита-ли, чита-ле, чита-ла, или – посредно, преко уметнутог непостојаног -а-: рек-а-о, трес-а-о, онда када се инфинитивна основа завршава на сугласник додавањем наставка -о за једнину м. р., док се за остале облике сва три рода једнине и множине наставци додају непосредно на завршни сугласник основе: рек-ла, рек-ло – рек-ли, рек-ле, рек-ла; трес-ла, трес-ло – трес-ли, трес-ле, трес-ла. У синтакси, његова се значења дају у оквиру описа значења одговарајућих сложених глаголских облика, са дефиницијом да, као део сложених глаголских облика, означава радњу (стање, збивање) која се приписује субјекту реченице (нпр. Ученици су прочитали тај роман. – Кад будеш положио последњи испит, дипломираћеш). Када стоји уз именицу као њен атрибут, радни г. п. добија све особине придева, међу којима, осим граматичког рода и броја (које има и као глаголски облик), пре свега променљивост по падежима, нпр. Шетали смо се по озеленелој шуми. – Прошле вечери вратили су се рано. – Са покисле кабанице цедила се вода. Пошто се такви придеви граде, по правилу (са изузетком неколико њих: зрео, кључао, труо, неваљао) од перфективних глагола, фонд описних придева насталих овим путем је мањи од фонда придева који су настали од трпног г. п., али је такође значајан. Неки од ових придева у савременом језичком осећању и не сматрају се изведеним придевима, постали су немотивисане речи придевске граматичке врсте (зрела јабука и сл.). Такви придеви могу имати и компарацију (нпр. Од две, изабери зрелију јабуку), и, осим у атрибутској, могу се употребљавати и у предикатској служби (нпр. Убрали су зрелу јабуку : Јабука је зрела).

Г. п. трпни гради се од сваког прелазног глагола, било имперфективног било перфективног, тако што се, зависно од глаголске врсте, на презентску, односно инфинитивну основу додају наставци -н, односно -т (нпр. оран, односно покренут, продат или продан), или наставак -ен (нпр. ливен, чувен, испијен) са наставцима за број (једнина, множина) и род (м., ж., ср.), с тим што глаголи чија се презентска основа завршава вокалом и- (носи-м, види-м) имају г. п. трпни са јотовањем измењеним сугласником: ношен, виђен, а глаголи код којих се -ен додаје на презентску основу са вокалом на крају имају г. п. трпни са сонантима ј или в пред наставком -ен: испијен, чувен. У синтакси, значења трпних г. п. дају се у оквиру описа значења пасива одговарајућих сложених глаголских облика, нпр. Књига је штампана прошле године. – Ученици ће бити прозивани по азбучном реду. – Кад су кола била натоварена, кренули су даље. – Испијене су биле многе бачве пива. Сваки г. п. трпни може се употребити са функцијом правог придева и добити његову деклинацију, са свим морфолошким особинама које она подразумева, нпр. Са својим поцепаним шаторима, он се стидео од осталих војника. – Сељаци су тресли последње необране воћке. – Чекао је, удишући мирис дима запаљених трава. – Читану књигу лако је познати. Фонд описних придева насталих овим путем је неограничен: купљен, копан, ископан, увезен, рађен, урађен, писан, исписан; распет, улегнут, дат, укинут, прекинут итд.

ЛИТЕРАТУРА: М. Стевановић, Савремени српскохрватски језик, I–II, Бг 1986; Р. Симић, Српска граматика, I–II, Бг 2002; П. Пипер, „Српски језик", у: В. Малџијева и др., Јужнословенски језици: граматичке структуре и функције, Бг 2009; Ж. Станојчић, Граматика српског књижевног језика, Бг 2010; Ж. Станојчић, Љ. Поповић, Граматика српскога језика, Бг 2012; П. Пипер, И. Клајн, Нормативна граматика српског језика, Н. Сад 2015.

Живојин Станојчић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)