ГРАЂЕВИНСКА ИНДУСТРИЈА

ГРАЂЕВИНСКА ИНДУСТРИЈА, стварање ресурса потребних за грађевинску делатност, прерађивачку (полупроизводи и производи за реализацију грађевинских објеката) или екстрактивну (вађење материјала из река и мајдана). У прошлости су се за грађење користили материјали из природе са малим степеном обраде, а тек после Султановог хатишерифа из 1830. у Србији почиње веће експлоатисање мајдана камена, вађење шљунка и песка, те обрада дрвета на вишем занатском нивоу.

Опека се производила ручно у калупима различитих димензија и пекла у импровизованим пећима, а као везивно средство служио је креч произведен у примитивним кречанама. Грађење великих стамбених и јавних зграда захтевало је све већу производњу опека и међу првима је 1866. прорадила циглана у Кикинди, а до I светског рата било их је код Ниша, Крагујевца, Шапца, Велике Плане, Чачка, Житковца, Кањиже, Лесковца, у Београду дуж Дунава, код Нoвог гробља, Цветкове пијаце, Црвеног крста, на Миријевском путу и др., као и велик број у Војводини. Временом су се удруживале и прерастале у фабрике, које су после II светског рата национализоване. Производња је индустријализована и модернизована, те су постале индустрија великих капацитета са значајним извозом: „Потисје" (Кањижа), „Светозар Марковић" (Кикинда), „ИГМ Трудбеник" (Београд), „Керуб" (Уб), „Полет" (Нови Бечеј), „Младост" (Лесковац), „Зорка" (Шабац), „Игма" (Уљма код Вршца), „Рашице" (Тиват), као и циглане у Беранама, Сарајеву, Високом, Цазину, Бусовачи и др. Друштвено-политичке и економске промене крајем ХХ в. довеле су до престанка рада великог броја фабрика из ове области, а опстало је неколико, обједињених у „Удружење савремене индустрије глинених производа -- СИГП". Производња овог удружења премашује домаће потребе, те се многи производи извозе у Румунију, Бугарску, Албанију, Хрватску, Македонију, БиХ и др. За опекарске производе значајни су: „Потисје", Кањижа; „Полет", Нови Бечеј; „Младост", Лесковац; „ФИТ -- ФТ", „ФС-Гитарић" и „ФГМ Трудбеник", Београд; „Игма", Уљма; за керамичарске производе: „Зорка--Керамика", Шабац; „Полет--Керамика", Нови Бечеј и „Керамика Кањижа", Кањижа.

Цемент за изградњу моста између Будима и Пеште 1839. произведен је од беочинског лапора, и од тада почиње његова стална експлоатација. Средином XIX в. формирале су се две конкурентске фабрике цемента Јосифа Чика и Хајнриха Оренштајна. Чик је усавршио производњу портланд цемента, а крајем века Оренштајн са два ортака откупљује Чикову фабрику и оснива „Унију беочинских фабрика цемента Редлич, Оренштајн и Шпицер". У исто време је на југу Србије, у Поповцу, откривена сировина за цемент, те Лазар Поповић отвара фабрику коју пред I светски рат преузима „Француско-српска индустрија цемента а. д.". После рата отвара се и фабрика цемента у Раљи, која је четрдесетих година ХХ в. престала са радом. После II светског рата фабрике прелазе у државно власништво, производња се модернизује и увећава, а отварају се нове у Косјерићу, Ђенерал Јанковићу, Пљевљима, Какњу и Лукавцу. После приватизације крајем ХХ и почетком XXI в. цементаре су прешле у власништво страних компанија: францускe „Лафарж" (Беочин), швајцарскe „Холцим" (Поповац), грчкe „Титан" (Косјерић), „Шарцем" − првобитно швајцарска компанија, сада у саставу „Титана" (Ђенерал Јанковић).

Почетак производње челика у Србији везује се за 1913. када су почела интензивна истраживања за његову производњу, а за потребе железнице основано је „Српско акционарско рударско-топионичарско друштво -- САРТИД", са већинским капиталом аустријског „Друштва државних железница -- СТЕГ" и мањинским српским приватним капиталом (Ђорђе Вајферт, Фердинанд Грамбег, Ђорђе Симић и др.). После рата у првим погонима железаре (ковачница, ваљаоница лима, поцинковаоница, Сименс-Мартинова пећ, ливница челика и ваљаоница профила) поправљани су вагони и бродови и производила се челична конструкција за мостове. После II светског рата железара постаје државна, изграђена је нова фабрика у Смедереву, отворени су погони у Шапцу и Кучеву, производња је увећана и извожено је у преко 60 земаља. Предузеће је временом мењало име: „Железара Смедерево", „Металуршки комбинат Смедерево", по приватизацији „Ју-Ес стил Србија" (власник из САД), а сада компанија „Хестил" (власник из Кине). Међу највећим произвођачима металних производа у социјалистичкој Југославији били су: „Рударско-металуршки комбинат" (Зеница), „Творница шавних цеви УНИС" (Дервента), „Творница челичне ужади" (Горажде), „Израда челичних конструкција Метално" (Зеница), „Ковина" (Високо), „Израда алуминијумских профила Феал" (Власеница) и „Алуминијум" (Посушје).

У периоду интензивног грађења стамбених, индустријских и јавних објеката (1960−1990) примењивана је монтажна градња, па је велик број предузећа производио поједине компоненте (стубове, таванице, зидна платна, кровне плоче, кровне носаче, темељне чашице, санитарне блокове и читаве купатилске кабине), као и монтажне железничке прагове, далеководне стубове и виноградарско коље. Док су неки само производили компоненте, други су своје монтажне елементе уграђивали у сопственој градњи, а скоро сва већа извођачка предузећа имала су производне погоне монтажних елемената: „Комграп", „Рад", „КМГ Трудбеник", „Седми јули" (сви у Београду), „Неимар" и „Будућност" (Нови Сад), „Милентије Поповић" (Лесковац), „Биначка Морава" (Гњилане), „Стандардбетон" (Бела Црква), „Казимир Вељковић" (Крагујевац), „Шар" (Призрен), „Јинграп" (Ћуприја), као и „Враница" (Сарајево), „Крајина" (Бањалука) и „Техноград" (Тузла).

Знатан удео у г. и. после II светског рата имала је производња бетонске галантерије (ивичњаци, риголе, жардињере, оградни стубови, разне врсте плоча, канали за различите инсталације) и материјала за покривање кровова и завршне радове у грађевинарству (столарија, гумени производи, изолациони материјали, боје, лакови и др.). Фабрика које су се бавиле производњом ових производа има у многим градовима Србије, а једна од најпознатијих је „Први мај" из Лапова. Она је почела са занатском производњом, а прешла на најсавременију технологију којом производи армиране и неармиране бетонске канализационе цеви, АБ цеви великих профила за градску канализацију и отпадне индустријске воде (са специјалном облогом), дренажу и хидраулично потискивање кроз земљу. Посебну врсту претходно напрегнутих вибро-хидро-пресованих бетонских цеви за капитална водоснабдевања система „Фресине", употребљене за водовод Макиш--Младеновац, произвела је фабрика „ПИМ -- ГРАД" из Косјерића. Почетком XXI в. кровне покриваче и разне изолационе материјале производе „Бирач систем" (Добановци) и „Моравамермер" (Београд); опрему за гасоводе, водовод и друге инсталације „Анкеринг" (Ниш) и „Армекс" (Жабаљ); опрему за купатила „Бане" (Суботица) и „Колпа" (Зрењанин); шрафовску и вијчану робу „Беометал" (Нова Пазова); пластичне цеви за кућне инсталације „Валдом" (Шид) и „Пештан" (Аранђеловац); ролетне, ПВЦ столарију „Алупласт" (Апатин), „Алурол" (Баточина), „Вујић инвест" (Ваљево); паркет, лајсне, ламинат „Украс" (Велики Поповић), „Таркет" (Бачка Паланка); ролетне „Алу-пласт" (Апатин); гаражна врата „Градар" (Темерин) и „Роломатик" (Бајина Башта); окове за столарију „Вабис" (Алексинац); хемијске производе у грађевинарству (боје, лакови, заптивни материјали, лепкови) „Адинг", „Еуроколор" (Београд), „Силекс" (Панчево) и „Вудмастер" (Ваљево); производе од гуме у грађевинарству (транспортне траке, подне плоче, манжетне, спојнице-разделнице) „Вулкан гуме" (Ниш); пратеће елементе (камини, пекаре, сушаре) „Термоновитет" (Аранђеловац); олуке, роловане лимове, грађевинску лимарију „Лимплекс" (Београд); бетон и рециклажни бетон „СИМИ" (Младеновац) и др.

У социјалистичкој Југославији производе од дрвета за потребе у грађевинарству пружале су дрвне индустрије: „Дом" (Дебељача), „Будућност" (Смедерево), „Јединство" (Александровац), „Дрвна индустрија Криваја" (Завидовићи), „Дрвна индустрија Шипад" (Сарајево), „Фабрика водоотпорних плоча Босанка" (Блажуј), „Дрвна индустрија Маглић" (Фоча). Данас монтажне куће за различите намене производе „Бор-промет" и „Дометра" (Ивањица), „Мобилне куће" (Београд), „Стеко центар" (Земун). За производњу хемијске индустрије у грађевинарству своје погоне отвориле су и неке стране компаније: швајцарска „Сика" (хидроизолациони материјали), немачка „Хенкел" (термоизолациони материјал церезит) и италијанска „Мапеи" (лепкови и материјали за заптивање).

За екстрактивну привреду погодне су реке богате квалитетним шљунком (Сава, Морава, Дрина, Колубара, Дунав и др.), са шљункарама, некада у државном а у новије време углавном у приватном власништву. Каменоломи, за добијање дробљеног камена, налазе се у више места, али су због заштите животне средине неки обуставили експлоатацију. Најзначајнији су Јелен До, Дивчибаре, Сталаћ, Букуља (неколико каменолома), Сирогојно и др. Каменорезачке радове (камене плоче и грађевински камен за архитектонске радове) данас производе „Шумадијагранит" (Аранђеловац), „Гранит-мајдан" (Рудник -- Горњи Милановац).

Г. и. је у току свог развоја успешно уводила нове технологије и имала велику улогу у пружању својих производа грађевинској оперативи за све врсте објеката грађених у земљи и иностранству. Због знатно смањеног инвестирања у XXI в. г. и. нема обим производње као у другој половини XX в.

ИЗВОРИ: Каталог Сајма грађевинарства 2014; Билтен СИГП, 2014, 34.

ЛИТЕРАТУРА: Грађевински календар, Бг 1971; Развој науке у области грађевинарства и геодезије у Србији, Бг 1996; Грађевинарство Србије на почетку 21. века, стање и правци развоја, Бг 2004.

Б. Војиновић; С. Лазић Војиновић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)