ГРБОВИЋИ

ГРБОВИЋИ, оборкнезови и војводе из Првог српског устанка који су, са седиштем у Мратишићу, управљали Колубарском кнежином Ваљевске нахије. Судећи по турским пореским књигама (дефтерима) били су бератлијски кнезови, са званичном потврдом звања издатом од султана, као и с одређеним привилегијама. Потичу од Никшићког племена из Драговољића, и међу првима су се доселили у ваљевски крај. Оснивач породице је оборкнез Никола Г. (Мратишић, крај Ваљева, ? -- ?, 1806), активан учесник у организацији унутрашње кнежинске самопуправе и народне војске у доба спровођења повластица од 1793/94. и 1796, као и у борбама против покушаја Пазван-оглуа да завлада београдским пашалуком. Стицајем срећних околности избегао је погибију 1804. током сече кнезова. Био је устанички делегат у преговорима 1804. с Бећир-пашом. Од самог почетка прикључио се устанку и са сином Милованом организовао је војску у својој кнежини. Учествовао је у бојевима код Ужица, Сокола и Шапца, у ослобођењу Ваљева и у првим борбама око Београда. Промрзао приликом заузимања Београда 1806, разболео се и по повратку кући је умро. Имао је три сина, Стевана, Милована и Радована. Заслугом кнеза Николе и његовог сина Стевана, 1802. сазидана је крчмарска црква, а потоњи војвода Петар Николајевић Молер у њој је осликао икону Светог Луке, фрескопис куполе и поткуполног простора. Стеван (Мратишић, ? -- ?), протојереј, најстарији син кнеза Николе, старешина Колубараца после очеве смрти. Водио је Колубарце у мање бојеве, али се убрзо разболео и умро. Наследио га је млађи брат Милован (Мратишић, ? -- 1808), средњи син кнеза Николе. Остарелом оцу пре Устанка помагао је у вођењу кнежинских послова и учествовао је у борбама против Пазван-оглуа. Од почетка Устанка налазио се на челу војске Колубарске кнежине. Учествовао је у ослобођењу Ваљева, у опсади Београда (1804) и у борбама на Дрини, где се посебно истакао у биткама вођеним 1806 (Чучуге, Братачић). Војевао је у борбама за Ужице, Смедерево, Пожаревац, Шабац, Лозницу и Сокол, где се разболео и убрзо потом је умро. Његов положај преузео је најмлађи брат Радован (Мратишић, ? -- 1832), који је 1811. потврђен за војводу Колубарске кнежине, када је добио 66 села на управу. Борио се у биткама код Шапца, Лознице и Сокола. Од 1809. до 1813. учествовао је у сукобима на Дрини, а у периоду релативног затишја био је један од заповедника шанца на Ражњу. У време пропасти Устанка (1813) избегао је у Срем, а потом се вратио у Србију и узео је учешћа у биткама у Другом српском устанку, али је убрзо потом маргинализован. Лука (Мратишић, ? -- 1864), војвода у Другом српском устанку, син је Радована Г. Постављен је 1839. за кмета у Мратишићу. Борио се заједно с оцем и браћом код Ваљева, на Баурићу и код Дубља. Током владавине кнеза Милоша био је потиснут, па се бавио трговином.

ЛИТЕРАТУРА: Деловодни протокол Карађорђа Петровића, Бг 1848; Деловодни протокол писама проте М. Ненадовића, о ратовању крај Дрине 1811, 1812. и 1813, Бг 1861; Мемоари М. Ненадовића, Бг 1867; М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба, Бг 1888; И. Стојшић, „Једна заборављена породица", у: Наша нахија, Бг 1926; Р. Тричковић, „Порекло Ненадовића", у: Прота Матеја Ненадовић и његово доба, Бг 1985.

П. В. Крестић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)