ГРАБОВАЦ

ГРАБОВАЦ, манастир у жупанији Толна, близу Сексарда, у југозападној Мађарској. Подигли су га 1587. монаси који су због глади и немаштине избегли из далматинског манастира Драговића. Први игуман био је Пајсеј који је из Далмације дошао на подручје грабовачког манастира са тројицом монаха још 1585. и ту затекао рушевине једне старе цркве, на чијим зидовима су се још видели остаци живописа. Монаси нису били у прилици да обнове ту, по свему судећи већу цркву, па су близу ње подигли једну мању од камена и посветили је арханђелима Михаилу и Гаврилу. На челу са игуманом Стефаном, 1619. пристигла је у Г. још једна група монаха из манастира Драговића, преневши са собом већи број богослужбених предмета и део манастирске библиотеке. За православно српско становништво у Барањи и у ширем Подунављу, Г. је временом израстао у најзначајније духовно средиште. Из његовог братства, које је средином XVII в. бројало 60 монаха, потекли су и архијереји Симеон и Виктор који су били на челу Будимске епархије у турском периоду. Г. је одржавао живе духовне везе са многим српским манастирима на Балкану, а монаси су често одлазили на хаџилук у Свету земљу, о чему сведочи и путовање монаха Симеона средином XVII в., када је из Јерусалима у Г. донео и честице моштију Св. Варваре.

У XVII в. манастирски поседи су повећани, а крчењем шума засађени су воћњаци и виногради. Што су његов углед и богатство расли, манастир је све чешће постајао мета разбојника. Тако је најпре 1667. тешко опљачкан, а убијено је неколико калуђера са игуманом. Слична несрећа задесила је манастир и 1684. када су се Турци повлачили од Беча и Будима. Судбина скоро опустелог манастира постала је веома тешка нарочито у време Велике сеобе, када је Г. био под снажним притиском нове аустријске власти да се прикључи „печујској унији", коју је католичка црква прогласила крајем јануара 1690. Доласком патријарха Арсенија Чарнојевића 1695. у манастир и његовим тромесечним боравком у њему успешно је отклоњена опасност од унијаћења. Манастирско братство почело је поновно да се организује, али већ 1703, за време устанка Ференца Ракоција, долази до поновног разарања манастира. Спаљен манастир остао је пуст све до 1711. када су се неки монаси вратили у њега.

У XVIII в. долази до поновног јачања и процвата манастира. Братство је испрва имало намеру да стару цркву која је грађена од „камена и блата" обнови, али залагањем будимског епископа Василија Димитријевића убрзо долази до изградње нове цркве монументалних димензија. Изградња је почела 1736, а приведена крају 1741. Двоспратни звоник призидан је уз западну фасаду 1761. за време архимандрита Софронија Кириловића, будућег епископа будимског. Црква манастира Г. је једнобродна грађевина са полукружном апсидом на источној страни, правоугаоним певничким просторима над којима се у средишту наоса диже широко и високо четворострано кубе. За нову цркву иконостас и остали намештај наручени су код осјечког столара и дуборезбара Јохана Лаоброма 1738. Нису сачувани поуздани подаци о сликару тог иконостаса који се налазио у грабовачкој цркви све до 1787, када је црква добила и нову олтарску преграду уз посебно залагање Софронија Кириловића, тадашњег епископа темишварског. Дуборез новог иконостаса радио је новосадски мајстор Арсеније Марковић, док је иконе сликао Васа Остојић у својој новосадској радионици. У време сликања грабовачког иконостаса Остојић је био већ у дубоким годинама, па је одређене сликарске задатке препуштао својим сарадницима, међу којима је у то време био и његов син Петар Остојић. Нешто пре подизања иконостаса започело је и живописање цркве, такође настојањем и уз надзор епископа Софронија Кириловића. Аутор зидних слика био је новосадски сликар Андреј Шалтист који је посао у Г. завршио 1785. Осликавањем зидних површина и подизањем репрезентативног иконостаса у манастиру је настала, по уметничким квалитетима и стилским решењима, једна од најразвијенијих и најупечатљивијих целина српског барокног сликарства.

К. Вуковић

У Г. се 1777. досељава братство из манастира Ковин са острва Чепел, на Дунаву, код Будимпеште. Јако олујно невреме 1885. оштетило је храм оборивши део високог звоника. У I светском рату аустријска војска однела је сва четири звона. После II светског рата мађарска комунистичка власт га је национализовала и тек 1994. вратила Српској цркви. Тада је генерално обновљен и претворен у женски манастир. Углед братства потврђује податак да су његови монаси бирани за епископе: игумани Симеон (1640), Виктор (1660) и Јевтимије (1695), сви будимски, архимандрит Арсеније (Теофановић, 1750) костајнички. Игуман Никола (Лазаревић) у манастирском тефтеру, осим прихода и расхода, написао је 1735--1737. песму о војводи Момчилу и Асан-аги, почетак песме о Старини Новаку и Житије кнеза Лазара. Храм има основу триконхоса, неразвијене плитке певничке апсиде и високу куполу. У броду храма сликани су српски свеци, архиепископи и владари: Св. Сава, Арсеније I, Стефан Дечански, кнез Лазар и др.

Р. Милошевић

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Бг I 1902, II 1903, III 1905.

ЛИТЕРАТУРА: В. Красић, Манастир Грабовац у Будимској епархији, Н. Сад 1881; С. Чампраг, „Манастир Грабовац у Мађарској", ЗМСДН, 1957, 17; Д. Давидов, Иконе српских цркава у Мађарској, Н. Сад 1973; М. Матицки, „Епска народна песма о војводи Момчилу и паши Асан-аги из тефтера манастира Грабовца (1735--1737)", ПКЈИФ, 1980, 46; О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године, Бг 1984; Д. Давидов, Споменици Будимске епархије, Бг 1990; Б. Тодић, „Творци барокног ентеријера цркве у манастиру Грабовцу", Радови о српској уметности и уметницима XVIII века, Н. Сад 2010.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)