ГОРЊИ КОЗЈАК

ГОРЊИ КОЗЈАК, црква посвећена Св. Ђорђу у непосредној близини ранохришћанске Баргале, средишта Баргалске архиепископије, на десној обали Козјачке реке, десетак километара североисточно од града Штипа (Република Македонија). Премда о цркви нема очуваних писаних података, Г. К. се помиње у повељи византијског цара Василија II издатој Охридској архиепископији 1019. као посед у оквиру Морозвиждске епископије. Потом се „село Козјак са метохом", као и сва права са међама и поседима, виноградима, млиновима и воћњацима, помињу у повељи насталој око 1388. којом Константин Драгаш потврђује дар војводе, свога рођака, од 1381. замонашеног Дмитра, манастиру Хиландару. У повељи се помиње и „град Козјак" који би упућивао на локалитет са остацима бедема у непосредној близини Г. К. Судећи према архитектонским облицима, црква Св. Ђорђа саграђена је у другој половини XII в. Зидана каменом и сполијама, црква је једнобродна једнокуполна грађевина са припратом и накнадно додатим бочним параклисом са куполом. Централна светлост у храм долази из осмостране куполе која својом ширином у потпуности покрива простор храма, док су на северном и јужном зиду цркве инкорпорирани дволучни прозори, бифоре. У унутрашњост цркве улази се из припрате преко трибелона, тролучног улаза. Припрата је засведена попречним сводом, а испред олтарског простора и полуобличасте апсиде постоји источни травеј. У јужном травеју наоса налазио се гроб који није поуздано датован. Црква је осликавана више пута. Први слој настао је након изградње цркве и од њега су се очували само делимични обриси фреске са представом непознатог светитеља. Други слој живописа вероватно потиче из XIII в. Из тог периода очувана је фреско-икона Христа Антифонитиса на северозападном пиластру. Сликарство XIV в. настало је обновом старијег слоја, а заслугом дародавца, непознатог властелина и његове жене Тихославе са сином, о чему сведоче приложнички портрети очувани на западном зиду припрате. Временски оквири сликарства XIV в. доводе се у везу са „граматиком Станиславом од Штипа", писаром књига за манастир Лесново, који се помиње у једном запису у цркви. Од сликарског програма цркве у олтару су очуване представе Богородице Шире од небеса и Служба архијереја, а у сводовима двојне фигуре старозаветних пророка. Циклус Великих празника сликан је у горњој зони олтара и наоса, док су у доњој зони наоса очуване стојеће фигуре светитеља и светитељки. На основу очуваних фрагмената живописа у припрати претпоставља се да је ту био сликан циклус Св. Ђорђа. Овај храм представља пример византијске једнобродне једнокуполне грађевине која је била у култу и током XIV в. у функцији приватне задужбине.

ЛИТЕРАТУРА: З. Расолкоска Николовска, „Црквата Св. Ѓорѓи во Горен Козјак во светлината на новите испитувања", Симпозиум 1100-годишнина од смртта на Кирил Солунски, Ск 1970; „Црква Св. Ѓорѓи во Горен Козјак во светлината на новите испитувања", Зборник на Штипскиот Народен музеј, 1975, III--V; „Исус Христос Антифонитис од црквата Св. Ѓорѓи во Горни Козјак", Зборник посветен на Димче Коцо, 1975, VI--VII; В. Кораћ, „Свети Ђорђе у Горњем Козјаку: опажања о архитектури", Зограф, 2006--2007, 31; Ж. Вујошевић, „Повеља господина Константина Драгаша Хиландару", ССА, 2010, 9.

Светлана Смолчић Макуљевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)