ГРАЂЕВИНСКИ ФАКУЛТЕТ, Београд

ГРАЂЕВИНСКИ ФАКУЛТЕТ, Београд, највиша установа за образовање грађевинских инжењера на Београдском универзитету. Најстарија је високошколска и истраживачка институција у Србији и у Срба чији се почеци везују за оснивање Инжењерске школе у Београду 1846. Указом кнеза Александра Карађорђевића 1. VII 1846. почела је са радом Инжењерска школа у трајању од три године, где су предавани Практично земљомерје, Механика, Архитектура, Цртање и Немачки језик. Када је прва генерација од девет студената завршила студије, школа је затворена. Године 1853. извршена је реформа Лицеја, па су се знања из инжењерства (грађевинарство и архитектура) стицала на његовом природно-техничком одсеку. Значајан напредак у области целокупног градитељства у Србији везује се за оснивање Министарства грађевина 1862, чији је основни задатак био „да се стара о изградњи и одржавању путева и мостова, регулацији улица и река те подизању јавних зграда и споменика". Дефинисан је и појам грађевине: „све оно што се гради или подиже на земљи или у води". Законом о устројству Велике школе 1863. формира се Технички факултет са четворогодишњим трајањем студија намењен за школовање будућих инжењера у Србији. Увођењем предмета Грађевине на суву и води -- у оквиру којег су предавани Обични и гвоздени путови, Мостови, Грађевине на води, Тунели и Земљорад -- заснива се будући грађевински одсек наведеног факултета. Током времена проширује се настава на Тех. ф. Велике школе, тако да се 1888. већ предаје 26 предмета са недељним фондом наставе од 35 до 45 часова. Године 1897. долази до поделе Тех. ф. на Грађевинско-инжењерски одсек, Архитектонски одсек и Машинско-технички одсек. Настава се организује по угледу на средњоевропске техничке факултете, а окосницу наставног и истраживачког рада чине млади професори приспели са студија на техничким великим школама у Аустрији, Немачкој и Швајцарској. Удружење српских инжењера формира се 1890. и покреће стручни часопис Српски технички лист. Године 1905. оснива се Универзитет у Београду са пет факултета, међу којима је и Технички са одсеком за грађевинске инжењере, одсеком за архитекте и одсеком за машинске инжењере. Професори са Тех. ф. Велике школе настављају рад на новооснованом Универзитету, а до почетка I светског рата учествују и новоизабрани наставници.

По завршетку рата долазак реномираних професора из царске Русије на УБ у великој мери је ојачао наставнички кадар и на Тех. ф. Значајну новину у периоду између два светска рата представља увођење студијских група на Грађевинском одсеку 1935 -- Геодетске, Саобраћајно-инжењерске, Статичко-конструктивне и Хидротехничке. Био је то зачетак будућих одсека на ГФ у Београду који ће уследити после II светског рата. Настава у периоду између два светска рата је била веома рационално организована у оквиру Тех. ф., а формирани су и прве лабораторије и заводи за научну и стручну активност. Године 1931. завршена је нова зграда Тех. ф. на Булевару краља Александра у којој су данас Грађевински, Архитектонски и Електротехнички факултет. За време окупације у II светском рату на Тех. ф. УБ настава је обустављена, а обновљена 1945. Године 1948. отпочела је са радом Техничка велика школа (ТВШ) коју су сачињавали шест факултета, а настава на ГФ је организована у оквиру три грађевинска одсека (конструктивни, хидротехнички и саобраћајни) и самосталног геодетског одсека. Године 1954. сви факултети ТВШ укључују се у УБ.

После II светског рата значајно је повећан наставни кадар, а уведена је и последипломска настава за стицање академског степена магистра техничких наука грађевинске, односно геодетске специјалности почев од 1962. Први докторат на ГФ УБ одбрањен је 1953, а прва магистарска теза 1966. На последипломским студијама настава се изводила у оквиру одсека Путеви и железнице, Хидротехника, Конструкције, Организација и технологија грађења, Грађевинска геотехника и Геодезија. Од 2005. уведени су нови наставни програми засновани на тзв. Болоњском моделу јединственог образовног система Европе у виду тростепеног нивоа бечелор, мастер, доктор у трајању од 4(3), 1(2) и 3 године. Од 1919, од када се води евиденција по струкама, до децембра 2013. на ГФ УБ диплому грађевинског, односно геодетског инжењера стекло је 11.658 кандидата, диплому магистра техничких наука из области грађевинарства, односно геодезије стекло је 542 кандидата, а диплому доктора техничких наука из области грађевинарства, односно геодезије 298 кандидата. По Болоњском моделу од 2005. диплому бечелор стекло је 743 кандидата грађевинске, односно геодетске струке, док је диплому мастера стекло 373 кандидата. Јединство наставног, научног и високостручног рада има дугу традицију, практично од самог почетка образовања грађевинских и геодетских инжењера. Наставници и сарадници били су ангажовани како у планирању и пројектовању тако и у грађењу најзначајнијих објеката високоградње, нискоградње, хидроградње и геодезије. Научним пројектима из области грађевинарства и геодезије руководили су и били активни истраживачи наставници ГФ посебно у периоду после II светског рата. Научни и стручни рад данас је на Факултету организован у оквиру више института за: материјале и конструкције, хидротехнику и водноеколошко инжењерство, саобраћајнице и геотехнику, менаџмент, технологију и информатику у грађевинарству, нумеричку анализу и пројектовање конструкција, геодезију и геоинформатику, те математику, физику и нацртну геометрију. У оквиру наведених института ради и 14 специјализованих лабораторија намењених како образовању будућих инжењера тако и сарадњи са привредом и истраживачком раду. Из редова професора ГФ у периоду од 168 година било је 17 редовних чланова Српског ученог друштва, Српске краљевске академије и Српске академије наука и уметности (Атанасије Николић, Емилијан Јосимовић, Димитрије Стојановић, Коста Алковић, Љубомир Клерић, Михаило Петковић, Милан Андоновић, Јаков Хлитчијев, Милан Луковић, Ђорђе Лазаревић, Миодраг Милосављевић, Миладин Пећинар, Бранко Жежељ, Никола Хајдин, Милан Ђурић, Владимир Богуновић и Бошко Петровић), као и пет дописних чланова (Иван Арновљевић, Кирило Савић, Војислав Авакумовић, Ернест Стипанић (AIHS, Paris) и Младен Борели (ЈАЗУ, Загреб)). Седам наставника су били ректори високошколских институција (Лицеј, Велика Школа, Универзитет), а известан број градоначелници и министри. ГФ УБ дао је значајан допринос оснивању и унапређењу грађевинских факултета у Србији (Ниш 1960, Нови Сад 1971, Суботица 1974) и Црној Гори (Подгорица 1980).

ЛИТЕРАТУРА: Путеви српског инжењерства током 19. века, Бг 1994; В. Шолаја (ур.), ПИНУС -- Записи, Бг 1995, 1; В. Анђус (ур.), Грађевински факултет Универзитета у Београду 1846--1996, Бг 1996; М. Секуловић, Р. Мандић, Развој науке у области грађевинарства и геодезије у Србији, Бг 1996.

Војо Анђус

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)