ГЊИЛАНЕ

ГЊИЛАНЕ, град и општинско средиште на Косову и Метохији, у северном делу Горње или Биначке Мораве, на обалама речица Добруше и Станишорке (лева страна слива Биначке Мораве). Лежи на путу правца исток -- запад, који на истоку повезује моравско-вардарски пут код Бујановца са косовским путем код Урошевца, на западу. Према Г. се стиче и неколико путева локалног значаја. Први писани помени су у повељи краља Душана из 1342. и у повељи кнегиње Милице и њених синова Стефана и Вука из 1394--1402. Почетком турске окупације се наводи као српско село (1455 -- 41 српска кућа) под именом Г. Бржи развој има од краја XVIII и почетка XIX в. Тада се помиње као велико село -- варошица. Године 1830. дошло је до великог пожара што је успорило развој града. До краја XIX в. израстао је у средиште Биначког или Горњег Поморавља. Постао је значајан трговински и занатски центар. Трговином су се бавили Срби, док су се Турци и Албанци бавили занатима. Град је од Турака ослобођен 1912. Након тога, све до времена после II светског рата, имао је мирнији друштвено-економски развитак. У послератном периоду израстао је у значајан индустријски центар са дуванским комбинатом, текстилним комбинатом, фабриком трикотаже, фабриком батерија, грађевинским предузећем и пољопривредно-индустријским предузећем. Насеље је настајало стихијски на благо заталасаном терену висине од 500 до 550 м и добило је радијалан облик основе, те радијалан и мрежаст распоред уских и кривудавих улица. Уз главни пут формирани су прво чаршија, а затим и модеран градски центар. Има четири основне и три средње школе (гимназију, економску и техничку), дом културе, здравствени центар, пошту, болницу, пијацу и фудбалски стадион. Највеће фабрике су у јужном делу насеља. Православни храм Св. оца Николаја подигнут је 1861. (по предању, постојала је и стара српска црква у Балец-мали), а у граду су и четири џамије, од којих је Атик џамија, подигнута у другој половини XVIII в., проглашена културним добром (1980). Код Г. је после (17. VI 1999) доласка међународне мировне мисије УН изграђена војна база „Монтит". Године 1948. имало је 8.613 становника од којих су 37,6% били Шиптари (Албанци), 34,8% Срби и 22,6% Цигани (Роми). Године 1991. попис је регистровао 9.997 становника, 5.857 Срба, 3.087 Рома и 125 Црногораца, а већинско албанско становништво се одазвало малим бројем (149 лица). Средином јула 1999. под притиском Албанаца, иселила се већина Срба, Црногораца и Рома. После тога највећи део њихових кућа и станова опљачкано је, а неке стамбене куће и пословни објекти спаљени су и уништени.

Д. Р. Гатарић

Црква Св. Николе подигнута је 1899. на месту старије и мање цркве из 1861, о чему сведочи натпис клесан на каменој плочи на храму. У пожару 1893. изгорела су два спрата троспратне цркве. Ферман за обнову добијен је тек 1898. због притужби муслиманског становништва да је црква превисока и да се из ње могу видети њихова дворишта, као и због димензија храма већих од одобрених. Цркву је саградио Георгије (Ѓорѓи, Ђорђе) Новаков Џонгар који је поред ове изградио и већи број цркава у Македонији и Бугарској. Подигнута је као монументални троспратни и тробродни храм базиликалног типа. Са западне, северне и јужне стране су галерије с дрвеним решеткама на два спрата, док је црква засведена полуобличастим сводовима са слепим калотама, конструисаним међу стубовима који наос деле на три брода. Олтарски простор је формиран троделно, с три апсиде од којих је средишња већа. Споља их обликују прислоњене витке колонете. Црква представља пример монументалне сакралне, градске балканске архитектуре, која евоцира романтичарске тенденције и комбинује различите архитектонске елементе. Фасаде су хармонично степеноване увлачењем сваког спрата, што кулминира уским бачвастим сводом над средишњим бродом. На фасадама доминирају декоративни четворолисни прозори другог и трећег нивоа. С јужне, северне и западне стране простире се отворени трем на лучно повезаним ступцима. Уз цркву су у истом маниру изграђени чесма (1933) с југоисточне стране и звоник (1938) западно од цркве. У унутрашњости, слепе калоте на сводовима осликане су ликовима Богородице, Христа Сведржитеља, Св. Тројице у средњем броду, а св. апостола и јеванђелиста у бочним бродовима. Сачувани натписи сведоче да су их приложили виђенији Гњиланци. Осликан је и олтарски простор, у зонама око прозора олтарске апсиде и ниша проскомидије и ђаконикона. Аутор живописа и иконостаса (1900) је Димитрије Андонов Папрадишки. Овај зограф, школован у Русији, извео је и икону Христа Великог архијереја и медаљоне с ликовима Христа, Богородице и јеванђелиста на владичанском трону. У цркви су и већи број икона (1891) и царске двери (1889) зографа Константина Јаковљевића.

И. Женарју Рајовић

ЛИТЕРАТУРА: К. Томовски, „Велешките мајстори и зографи во XIX и XX век: преглед на творештвото", Културно наследство, 1959, 5; А. Николовски, Македонските зографи од крајот на XIX и почетокот на XX век: Андонов, Зографски и Ванѓеловиќ, Ск 1984; М. Ивановић, „Црквени споменици, XIII--XX век", у: Задужбине Косова: споменици и знамења српског народа, Бг--Призрен 1987; Г. Константиновски, Градителите во Македонија: XVIII--XX век, Ск 2001; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001; И. Женарју, „Дебарски зографи на Косову и Метохији", Саопштења, 2012, 49.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)