ГРАЂАНСКА ПОЕЗИЈА

ГРАЂАНСКА ПОЕЗИЈА, корпус народних лирских и епских песама настао у градским срединама, на прелазу од усмене ка писаној поезији. Термин је код нас први пут употребио Г. Геземан да би њиме означио неке песме у Ерлангенском рукопису, које су грађанског, варошког порекла и разликују се од народних. Постојање ових песама уочио је и В. С. Караџић, који је у своју Народну српску пјеснарицу (1815) унео четрнаест „нових пјесана које су учени људи састављали", да би доцније (1824) писао да се „по варошима већ ни женске народне пјесме не пјевају него којекаке нове, што праве учени људи и ђаци и калфе трговачке". Вуков негативан став према „калфинској поезији" узроковао је релативно дуготрајну маргинализацију овог вида књижевне традиције. Као „српска грађанска лирика XVIII в." јавља се у књизи Т. Остојића и В. Ћоровића (1926), у којој су објављене песме из старих рукописних песмарица. Усвојивши термин „српска г. п.", Б. Маринковић је објавио и песме записане у рукописним зборницима насталим у првим деценијама XIX в., а пописао је и доцније варијанте. Иако је термин грађанско песништво/поезија општеприхваћен у српској књижевној историографији, опсег његовог значења није сасвим усаглашен. У најширем смислу овим се обухватају све песме које се налазе у рукописним песмарицама, уобичајеном начину преношења песама од првих деценија XVIII до 70-их година XIX века. Опсег фонда песама које припадају грађанској поезији може се сужавати по критеријуму провенијенције. Изостављају се песме познатих аутора (Ј. Берић, А. Везилић, М. Видаковић, М. Витковић, В. Живковић, А. Качић-Миошић, Л. Мушицки, В. Николић, Д. Обрадовић, М. Орешковић, З. Орфелин, Ј. Рајић, В. Ракић, Ј. Стерија Поповић, Ј. Суботић, Г. Трлајић), иако су све оне записиване у песмарице без имена свога аутора, а неке су певане и подвргаване варирању као и сви други производи г. п.

У рукописне песмарице записиване су лирске народне песме које су одговарале укусу нове публике (љубавне, породичне, сватовске, почашнице), а сасвим ретко епске и епско-лирске народне песме. Народне песме записиване су или онако како су се певале, или уз измене по укусу нових љубитеља поезије, а стваране су и нове, имитацијом поетских поступака и версификације усмених традицијских песама. Такве, народне и народске песме истовремено припадају и усменом традиционалном песништву и г. п. Рукописне песмарице најпоузданије су сведочанство о постојању г. п. у времену и простору. Нејасни су помени у XVII веку, а најстарији записани стихови су они у Ерлангенском рукопису (1716--1733). Најстарији рукописни зборници -- Песмарица Димитрија Теофановића (1742), Песмарица Теодора Добрашевића (1763), Песмарица Николаја Стојковића (1766), Песмарица Илије Радишића (1769), Песмарица Аврама Милетића (1778--1781) -- својим релативно великим репертоаром, који је делом заједнички, а делом различит, те својим лоцирањем у простору, који је омеђен линијом Бастаје (Пакрац) -- Будим -- Темишвар -- Нови Сад, упућују на закључак да је у XVIII в. г. п. уобичајена, распрострањена и уобличена појава међу Србима на подручју Карловачке митрополије. Обичај састављања рукописних песмарица нестаје седамдесетих година XIX в., али већ од треће деценије песме из рукописних песмарица штампају се, тако да грађанска поезија траје у различитим популарним издањима и књигама за народ (календарима, алманасима, лирама, песмарицама) све до I светског рата и доцније, али све ређе.

Два начина преношења песама -- преписивање и прештампавање -- трају упоредо, узајамно се преплићу и условљавају, служећи један другоме као извор и као узор, а уз њих постоји усмено преношење као извор прибављања песама, али и као мотив да се текстови песама сачувају, да би били певани. Сваки од наведених начина преношења могао је бити на почетку: усмена меличка песма записивана је у рукописне песмарице, па из њих прештампавана; рукописним записом фиксирани текст трајао је у усменом преношењу и одатле доспевао у књигу; из неке књиге песма је преписивана, па затим певањем распростирана. Специфичност г. п. је у начину посредовања и у начину рецепције. Делимично преношење усменим путем (певањем), колективистички дух, анонимност (анонимизираност) и варијанте повезују г. п. са народном. Састављачи, власници и корисници рукописних песмарица (као и оних штампаних) припадају грађанском сталежу; то су ђаци, гимназијалци, богослови, свештеници, учитељи, војници, занатлије, калфе, шегрти. Срби који су припадали грађанском сталежу (најпре на територији Угарске, доцније и јужно од Саве и Дунава), да би дошли до поезије по мери својих новонасталих потреба, у измењеним социјално-економским, културним и политичким приликама (углавном неповољним), принуђени су да савладавају многе препреке, да створе неку поезију, са ослонцем на неку традицију и да је на неки начин презентују. Ослонци су били: традиција рукописне књиге црквене литературе и традиција усмено посредованог народног песништва, уз угледање на сличне појаве код других народа у свом окружењу. Г. п. разнородна је у погледу жанрова: религиозне, љубавне и сатиричне лирске песме (са многим подврстама) преовлађују у традицијском фонду рукописних песмарица. Поетски производи грађанског песништва не могу се свести на један стилски комплекс, али се у њима уочава смена класицистичких, барокних и предромантичких одлика. Само мали број творевина г. п. може да издржи естетску процену, али је несумњив њихов књижевноисторијски значај у утемељењу световног, ауторског песништва.

ИЗВОРИ: Т. Остојић, В. Ћоровић, Српска грађанска лирика XVIII века. Из старих песмарица, Бг -- Ср. Карловци 1926; I. Pоth, „Eine serbische Liedersammlung", Studia Slavica Academiae Scientiarum Hungaricae, 1961, VI, 1--2; Б. Маринковић, Српска грађанска поезија XVIII и с почетка XIX столећа I--II, Бг 1966; М. Клеут, М. Стефановић, „Допуна библиографији српских рукописних песмарица", ЗМСС, 1984, 24; Ш. Пал, „Прва балканска песмарица грађанског песништва", ЗМСКЈ, 1988, XXXVI, 1; М. Клеут, Народне песме у српским рукописним песмарицама XVIII и XIX века, Н. Сад -- Бг 1995.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Геземан, Ерлангенски рукопис старих српскохрватских народних песама, Бг -- Ср. Карловци 1925; М. Лесковац, „Српско грађанско песништво осамнаестога века", у: Чланци и есеји, Н. Сад 1949; Б. Пејовић, „Грађанска поезија: стилско-тематске везе и континуитети", Израз, 1968, XXIV, 11; М. Павић, Рађање нове српске књижевности. Историја српске књижевности барока, класицизма и предромантизма, Бг 1983; Т. Бекић и др., Српско грађанско песништво. Огледи и студије, Н. Сад 1988; М. Клеут, „Српско грађанско песништво", ЗМСКЈ, 1990, XXXVIII, 3; М. Д. Стефановић, Српска грађанска поезија. Оглед из историје стиха, Ва -- Н. Сад 1992.

М. Клеут

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)