ГЛИНА
ГЛИНА, земљасти финозрни минерални агрегат састављен од једног или више минерала г. уз присуство других минерала и органске материје. Минерали г. карактеришу се малим зрном, испод 0,005 мм, а имају типично слојевиту текстуру. Јављају се у земљастим агрегатима који са водом имају различит степен пластичности. Обично су порцеланбеле до сивобеле боје, мат сјаја, а од примеса могу бити и различито обојене. Одликују се ниском релативном тврдином, 1–2 по Мосовој скали, а у хемијском погледу представљају хидратисане алумосиликате. Могу да адсорбују катјоне на површини или између слојева кристалне решетке. Као стена г. су пластичан полувезани седимент настао дијагенезом муља исталоженог у воденој средини. Настају и процесима дијагенезе алумосиликатног гела, при распадању и хидротермалним променама многих врста стена, хидролизом Mg-Fe силиката и преображајем туфова и вулканског пепела. Минерали г. деле се на две групе: каолинитску и монтморијонитску. Најзначајнији минерали из каолинитске групе су каолинит, халојзит и дикит, састава Al2Si2O5(OH)4. Најзначајнији представник монтморијонитске групе је минерал монтморијонит, састава (Na,Ca)0,3(Al,Mg)2Si4O10(OH)2xnH2O. Г. има веома широку и разноврсну примену у грађевинарству, пољопривреди, медицини итд. Каолинитске и каолинитско-халојзитске г. служе за производњу керамике, порцелана и глазура. Бентонити се употребљавају за израду исплака при дубинским бушењима, као пунило у ливарству за добијање калупа, затим као апсорпциони материјали, катализатори, пунила за пестициде и фунгициде итд. Значајнија налазишта каолинитских г. у Србији јављају се у околини Рудовца и Коцељева, а каолинитско-халојзитске у околини Аранђеловца и у многим околорудним изменама вулканских стена Pb-Zn и Cu лежишта у Србији. Бентонити се јављају у околини Врдника на Фрушкој гори, у околини Врања и Алексиначким рудницима мрког угља.
Александар Пачевски
Чврстоћа појединих г. је врло различита јер честице могу бити растресите или мање-више чврсто међусобно повезане − у зависности од притиска при настанку стене или од присуства међучестичног везива (оксиди гвожђа, кречњака, гел силицијумове киселине). Карактеристични и главни састојци г. су тзв. минерали г., у облику танких листића: илит, каолинит, монморијонит, хлорит и др. Поред тога, већина г., у зависности од услова настанка и средине таложења, садржи као пратеће минерале: (1) фелдспате и лискуне; (2) оксиде и хидроксиде гвожђа и алуминијума; (3) кварц; (4) кречњак и/или доломит; (5) зеолите. Могу да садрже и друге пратеће минерале, као и разноврсне органске супстанце. Минерали г. настају хемијским разлагањем фелдспата, лискуна и других минерала. Испирањем насталог материјала и преношењем водама настају лежишта г. Зависно од природе поменуте хемијске промене, минерали г. имају разноврсне, релативно сложене структуре и од тога зависе и њихове особине и примена. Карактеристичне особине минерала г.: 1) одређена способност да размењује своје катјоне другима (јонска измена); 2) везивање знатне количине воде између честица минерала, тако да г. постаје пластична, уз повећање запремине, и може се обликовати ручно или машинским путем. На тој особини заснива се примена у изради керамике (цигле, грнчарија, порцелан, ватростални материјали), израда калупа и модела и др.; 3) промена хемијске структуре у зависности од температуре загревања (печења), од 700 до преко 1.500 оС, од чега такође зависи израда појединих врста керамике као и цемента, затим, примена у металургији. Већина основа поделе г. се заснива на хемијском/минералошком саставу, а то је тесно повезано са областима примене. Бентонити се састоје претежно од монморијонита и могу, уз знатно бубрење, да везују 12−15-тоструку масу воде. Садрже и друге минерале г., фелдспате, зеолите и др. Главна примена је као додатак течности око бушилице при бушењу нафте. Примењују се и у индустрији керамике, козметике, пигмената, за побољшавање пољопривредног земљишта, израду калупа, као пуниоци код асфалта, аутомобилских гума и пластичних маса Ватросталне г. имају висок садржај каолинита и топе се тек на 1.580 оС или знатно изнад тога. Примењују се, зависно од састава, за израду ватросталног материјала, порцелана, керамичких плочица, санитарија. Грнчарске или опекарске г. имају мали садржај каолинита, а висок садржај илита. Могу имати примесе оксида гвожђа, кречњака, кварца, фелдспата, органских супстанци. Омекшавају на 1.000−1.150 оС. Иловача је г. са примесама песка, оксида гвожђа и органских супстанци. То је један од најстаријих грађевинских материјала. Користи се за израду мање квалитетних цигли. Лапорац је назив за г. са релативно високим садржајем кречњака (25−65%). То је главна сировина за производњу цемента. Примењује се и за неутрализацију киселог земљишта. У Србији, главна лежишта ватросталних или каолинитских г. су у Аранђеловачком, Влашићком и Колубарском басену. Опекарске г. се експлоатишу у преко 40 места. Бентонита има у Поморављу, источној Србији и на Фрушкој гори. Укупна производња свих врста г. у Србији је 2005. процењена на 3,5 мил. т.
Петар А. Пфенд
ЛИТЕРАТУРА: Ж. Васиљевић, „Глине Аранђеловачког басена", ГХД, 1953, 18; М. Илић, С. Карамата, Специјална минералогија – први део, Бг 1978; В. Ђорђевић и др., Основи петрологије, Бг 1991; Д. Бабич, Минералогија, Бг 2003; S. Hillier, „Clay mineralogy", у: G. V. Middleton и др. (ур.), Encyclopedia of Sediments and Sedimentary Rocks, Dordrecht 2003; С. Вујић, В. Симић, „Експлоатација глине и индустрија опекарских производа", www.ekapija.com (2005).
*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)