ГЛИШИЋ, Светозар

ГЛИШИЋ, Светозар, почасни мајор (Kрагујевац, 10. IX 1843 -- Београд, 6. XII 1938). Кројач по занимању, после српско-турских сукоба у Београду и Ужицу пријавио се 1862. у српску војску као добровољац, оставши потом у артиљерији. Био је писар у Управи Војно-техничког завода у Крагујевцу (1868--1871), затим дисциплински наредник у артиљеријској школи. Чин артиљеријског наредника добио је 1868, у потпоручника унапређен 1873, у поручника 1876, а капетана II класе 1878, за заслуге у Другом српско-турском рату. Чин капетана I класе добио је 1885, а почасног артиљеријског мајора 1898. Учествовао је у свим ратовима Србије од 1876. до 1918. На почетку Првог српско-турског рата (1876) ађутант Дринског артиљеријског пука, па је са полубатеријом брдских топова прекомандован у Лепенички батаљон Крагујевачке пешадијске бригаде и упућен на границу, у састав књажевачке војске. Истакао се у првим борбама код Пандирала јула 1876. На Чуки, код села Козјака, његов батаљон је четири дана одолевао нападима турске војске. Приликом повлачења на Бабину Главу извукао је оба топа, те је јавно похваљен и први пут одликован. Као храбар и способан официр истицао се и у наставку борби, када је његов батаљон при прегруписавању трупа Моравско-тимочке војске распоређен у Други корпус. Посебно се истакао и у Другом српско-турском рату, у бици за освајање Ниша (децембра 1877 -- јануара 1878) и код Куршумлије (јануара 1878). По завршетку рата служио је у Београду, Јагодини, Нишу и Ваљеву. У Београду је накнадно завршио артиљеријску школу (1880). У српско-бугарском рату (1885) био је командир 5. пољске батерије Шумадијског артиљеријског пука. Вршио је дужност команданта дивизиона у Моравском артиљеријском пуку (1886--1887, 1889--1890), био референт артиљерије Моравске дивизијске области (1888) и ађутант у Београдској градској команди (1893--1898). Први пут је пензионисан 1898, али је исте године враћен у активну службу и постављен у Ађутантурно одељење Команде активне војске, а потом за начелника Интендантуре Дринске дивизијске области у Ваљеву. После другог пензионисања, 1900, радио је у Главној управи Кола јахача. За време балканских ратова био је начелник Интендантуре Дунавске дивизијске области, будући да се добровољно ставио на располагање војном министру. Уочи I светског рата постављен је за благајника Официрске задруге. У јесен 1915. успео је да код Крушевца сав новац Задруге преда благајни Дунавске дивизијске области. Свих дужности ослобођен је 1920, после демобилизације српске војске. Одликован је Таковским крстом са мачевима V (1876) и IV степена (1885), Златном медаљом за храброст (1876), Белим орлом V степена (1898) и Златном медаљом за ревносну службу (1913).

ИЗВОР: Шематизам Србије, 1874--1912.

ЛИТЕРАТУРА: Српско-турски рат 1876−1877, Бг 1901, II, 4; Политика, 7. XII 1938; А., „Светозар Глишић, почасни артиљеријски мајор у пензији", Ратник, 1. I 1939.

Н. Урић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)