ГЛАВНИ НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКИ ОДБОРИ

ГЛАВНИ НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКИ ОДБОРИ, привремени или стални органи народне власти формиране од првих дана оружаног устанка, како на ослобођеним тако и на неослобођеним територијама. Истовремено су били и политички органи НОБ-а. Јављали су се као заметак новог друштвеног система и својом су делатношћу изражавали револуционарне и социјалне тежње вођства НОП-а и маса које су га следиле. Стварањем војне силе у виду партизанских одреда и органа власти комунисти су од самог почетка устанка исказали тежњу да НОБ искористе за друштвени преврат. У исто време КПЈ је декларативно истицала да Народноослободилачки одбори (НОО) нису органи ниједне партије, па ни КПЈ. Развој НОО од сеоских, општинских, среских, окружних, обласних до главних по историјским областима, најдиректније је био повезан са развојем НОР-а и формирањем слободних територија. На слободним територијама су суштински одузимали власт институцијама власти Краљевине Југославије, док су на окупираној територији као илегални паралелно деловали са органима окупаторске власти. Територијална структура партијске организације директно је утицала на процес војне и политичке институционализације НОП-а, а самим тим и на организацију народне власти. Постојање многобројних секција унутар НОО (за војна питања, снабдевање фронта, исхрану војске и грађана, набавку и расподелу огрева, организовање производње, социјалну помоћ, стамбена питања, здравствену зашту, безбедност, културу итд.) речито је говорило о компетенцијама и задацима које су обављали. Стварањем структуре НОО дошло је до упоредног деловања три власти на територији Србије и Југославије -- старог центра власти у емиграцији, окупаторско-колаборационистичке власти и народноослободилачког покрета.

ГНОО Србије (или Централни одбор за ослобођене територије) формиран је, по свему судећи, 17. XI 1941. у Ужицу. Идеја о његовом установљењу имала је своју генезу. Почетком августа 1941. политички и војни врх покрета се залагао за формирање неког вида партизанске владе (Народног комитета ослобођења за целу Југославију), али се од тога одустало из међународних разлога. Ипак, треба рећи да се та идеја родила из потребе одржања организационе неповредивости и општејугословенског интегритета, те афирмисања југословенске државне идеје. После војно-политичког саветовања у Столицама (26--27. IX 1941), на којем је решено питање војне структуре и јединствене организације покрета, командовања, начина мобилизације и др., ЦК КПЈ је већу пажњу посветио изградњи целовитог система народне власти. Тако се већ крајем септембра почело размишљати о формирању једног „централног НОО" за целу ослобођену територију. За то су се решење, поред Ј. Б. Тита и Е. Кардеља, залагали и И. Милутиновић и С. Жујовић. Ипак, доношење решења је одлагано све до приспећа Ј. Б. Тита у Ужице. Први практични кораци предузети су почетком новембра, када је ЦК КПЈ одредио чланове будућег ГНОО Србије и позвао их да дођу у Ужице. Ту је, највероватније 17. XI 1941, и формиран ГНОО Србије, као највиши орган у структури народне власти изграђене на ослобођеној територији Србије са центром у Ужицу. За његовог председника био је одређен Драгојло Дудић, земљорадник, који је био задужен и за послове пољопривреде, а за секретара студент Петар Стамболић. Остали чланови били су: правник Мирко Томић, задужен за послове организовања снабдевања позадине и болница, књижевник Јован Поповић и професор Митра Митровић, задужени за питања образовања и културе; службеник Митар Бакић, задужен за финансије и везе са Врховним штабом НОП одреда Југославије; Никола Груловић, задужен за привреду; свештеник Влада Зечевић, задужен за шумарство, док је радник Јусуф Тулић обављао дужност заменика секретара. Одбор је био ангажован на организовању живота на ослобођеној територији, бавио се привредним питањима, снабдевањем цивилног становништва и војних јединица, културним активностима итд. Његово формирање и рад сведочили су о степену развоја народне власти у периоду постојања слободне територије с центром у Ужицу. Био је у вези са окружним, среским и градским НОО, али будући да није било класичног колективног рада нити седница о његовом раду није остало сачувано много писаних трагова. Његова делатност је била веома краткотрајна, свега десетак дана (до 29. XI 1941), али се и поред тога може констатовати да је то била прва српска револуционарна влада. Према другим тумачењима Одбор је наставио да постоји и у каснијем периоду. Новембра 1944. приликом конституисања Велике антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије посебно је наглашено да она наставља рад ГНОО за Србију из 1941.

ГНОО оснивани су током 1941. и 1942. и у другим деловима Југославије -- Словенији, Црној Гори и Боки, Војводини. Њихово формирање било је најдиректније повезано са јачањем НОП-а, а искуства у раду НОО кодификована су у тзв. „Фочанским прописима", обнародованим почетком 1942. Из разлога прагматичне природе задржали су привремени карактер, али је њихово привремено постојање неповратно укидало старе органе власти. Да није био у питању случајни облик власти него својеврсна прелазна форма њеног вршења потврдили су и Крајински прописи из септембра 1942. Оба наведена документа прецизно су одређивала делокруг рада и начин организације сеоских, општинских, среских и окружних, али нису предвидели постојање главних НОО по историјским областима. Прво заседање АВНОЈ-а дефинисало је НОО као органе народно-демократске власти који успостављају јединство позадине и фронта. Сам АВНОЈ дефинисан је као највиша законодавна, извршна и судска власт у Југославији. Том приликом формиран је Извршни одбор АВНОЈ-а који је представљао заметак прве владе нове Југославије. У питању је била институција власти чији је капацитет уговорне моћи са сваким новим даном све више растао угрожавајући позиције Југословенске владе у избеглиштву. У каснијој фази борбе и развоја народне власти ГНОО ће прерасти у антифашистичке скупштине и већа, тј. највише органе власти по покрајинама, чиме је потврђен принцип федералног уређења Југославије. Постојање и компетенције наведених тела представљали су уочљив дисконтинуитет са територијалном структуром Краљевине Југославије. У наредном периоду уочљив је несумњив подстицај за уобличавањем организације народне власти. Формирање највиших органа власти (антифашистичких већа) у појединим земљама било је сигуран показатељ федерализације који је већ добијао коначни облик и пре Другог заседања АВНОЈ-а.

ГНОО Словеније, као највиши орган нове власти на словеначкој територији, формиран је 16. IX 1941. и поред тога што на том простору тада још није било ослобођених подручја. Средином маја 1942. Извршни одбор Освободилне фронте (ОФ) донео је одлуку о успостављању народне власти на ослобођеним територијама. Нешто касније, 27. VI 1942, исто тело је донело одлуку о оснивању Привременог народноослободилачког већа (Народноосвободитељни свет) који је, уз Словеначки НОО, требало да буде највиша власт. Оснивањем првих НОО отпочео је процес одвајања ОФ од органа власти. Октобра 1943. на Кочевском збору Одбор је потврђен, а 9. V 1945. преименован у владу Словеније.

ГНОО Црне Горе и Боке формиран је 8. II 1942. у манастиру Острог и деловао је све до повлачења главнине партизанских снага са тог простора јуна 1942. У прогласу Скупштине црногорских и бокељских родољуба истакнути су основни задаци: да организује, изгради и повеже све НОО (сеоске, општинске и среске), да их подигне на степен праве народне власти, да учини све како би они постали „живи центри" свеукупне позадинске организације. Посебно је био задужен да организује борбу против глади и „пете колоне". Оснивачка скупштина АВНО Црне Горе и Боке одржана је 16. XI 1943.

НОО су имали своју генезу и на простору Хрватске и Босне и Херцеговине, најпре као привремени, а затим као стални органи власти. Све до Првог заседања АВНОЈ-а на тим територијама су постојали само нижи органи нове власти (месни, општински, градски, обласни). После тога формиран је Иницијативни одбор за формирање ЗАВНОХ-а, који ће у лето 1943. бити конституисан као политичко представничко тело НОП-а. За његовог председника је изабран Владимир Назор. Формирање ЗАВНО БиХ-а је каснило из разлога што војни и политички врх НОП-а није био сигуран да ли БиХ конституисати као аутономну покрајину у оквирима Србије, Хрватске или југословенске федерације или јој треба дати статус федералне јединице у оквиру југословенске федерације. Друго решење је прихваћено тек неколико дана пре Другог заседања АВНОЈ-а, па је 25. XI 1943. у Мркоњић Граду формиран ЗАВНОБиХ и одржано његово прво заседање. На скупштини представника свих НОО, одржаној 17. IV 1942, формиран је централни НОО за Херцеговину. Требало је да представља извршни орган Скупштине и задатак му је био да извршава све послове између два скупштинска заседања. У делокругу рада били су послови руковођења радом свих НОО на наведеној територији са циљем да буде остварено чвршће јединство народне власти и партизанских јединица. Том приликом, у 17 тачака, формулисани су задаци НОО.

ГНОО за Војводину основан је 10. III 1944. и представљао је највишу власт на наведеном подручју. Њему је претходило формирање Покрајинског НОО Војводине, основаног октобра 1942. Формирање тог највишег покрајинског органа власти, као и у другим историјским областима, било је последица потребе да рад постојећих НОО буде обједињен и координиран. За председника Покрајинског НОО био је изабран Бранко Бајић. Са његовом погибијом у новембру 1942. покрајински одбор је престао са радом. Услови за обнову рада наступили су средином 1943. са успостављањем чвршћих веза између Бачке и Срема и обједињавањем НОП-а на територији Војводине. Тако је Одлуком Покрајинског комитета КПЈ за Војводину октобра 1943. формиран Иницијативни покрајински НОО (од новембра Покрајински НОО Војводине). Његови чланови били су: Н. Груловић, Ј. Поповић, Л. Мркшић и С. Кузмановић. На седници у Белегишу 10. III 1944. постојећи Одбор је конституисан као ГНОО Војводине. Све до октобра 1944. своје је активности развијао превасходно на простору Срема и Фрушке горе. По ослобођењу Новог Сада прешао је у тај град и знатно проширио своје активности. За његовог првог председника изабран је Јован Веселинов. Ипак, завођење војне управе на простору Баната, Бачке и Барање (од 17. X 1944. до 27. I 1945), на неко време је ограничило подручје његовог рада. По преузимању власти од Војне управе ГНОО је проширио свој састав, организационо се прилагодио новим приликама и за свог председника изабрао Александра Шевића. Нови састав ГНОО Војводине од 150 чланова изгласала је 30. и 31. VII 1945. Скупштина изасланика народа Војводине. Председништво ГНОО Војводине, које је имало 32 члана, било је извршни и управни орган власти на територији Војводине.

Уочи Другог заседања АВНОЈ-а, 20. XI 1943. формиран је ЗАВНО Санџака са циљем да се истакне територијална, политичка, војна и економска целовитост те области. У Резолуцији, која је том приликом донета, дефинисан је као највише политичко и представничко тело те области, а у Одлуци Другог заседања АВНОЈ-а означен као један од основних органа власти народа Југославије, што је наговештавало могућност да Санџак у будућности добије статус федералне јединице или аутономије.

Процес обликовања федералне структуре нове југословенске државе, у којем је формирање ГНОО имало своје место, одвијао се под снажним утицајем ратне стварности, међународног окружења, постојећих партијских погледа на територијално организовање будуће државе, број и карактер федералних јединица.

ИЗВОРИ: Л. Гершковић (прир.), Документи о развоју народне власти, Бг 1946; Б. Петрановић, М. Зечевић, Југославија 1918--1988. Тематска збирка докумената, Бг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Петрановић, Револуција и контрареволуција, I--II, Бг 1983; Б. Петрановић, М. Зечевић, Југословенски федерализам -- идеје и стварност, I--II, Бг 1987; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939--1945, Бг 1992.

Љ. Димић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)