ГИЉФЕРДИНГ (Хиљфердинг), Александар Фјодорович

ГИЉФЕРДИНГ (Хиљфердинг), Александар Фјодорович, слависта, историчар, фолклориста (Варшава, Пољска, 14. VII 1831 – Тарнопољ, Русија, 2. VII 1872). Завршио је Московски универзитет 1852. Ученик В. И. Григоровича и Ј. М. Бођанског, бавио се филологијом, али и као следбеник А. С. Хомјакова убрзо постао и један од водећих идеолога славјанофилства. С изучавањем балканског словенства упознао се 1852, као службеник руског министарства спољних послова. Магистрирао на „Односу словенског језика са сродним језицима". Писма о историји Срба и Бугара објавио је 1854 (превео на српски М. Ђ. Милићевић). Г. је 1856.изабран за дописног члана царске академије наука, а исте године именован за руског конзула у Сарајеву. Поткован литературом, усмерио је своја истраживања ка политичкој историји Балкана и теренском раду. Из његовог промишљеног, двократног крстарења јужнословенским пределима настао је путопис Босния, Герцеговина и Старая Сербия (СПб 1859), преведен на неколико европских језика, на српски, у целости, тек 1972 (Путовање по Босни, Херцеговини и Старој Србији, Сар. 1972; II измењено издање Бг 1996). У свом делу дао је значајне податке о животу и обичајима, историјским споменицима и старинама, црквама и манастирима. Истакао доминантну бројност српског православног становништва у Босни, развијену свест о српском националном идентитету и међу припадницима других вера. Критикујући немарност већине православних свештеника, подвукао је опасност по православље и српство од сређене ангажованости католичког клера, али и турског насиља. У Србима је видео главни фактор ослободилачких идеја. Оставио је драгоцена сведочанства о стећцима; биљезима – каменим стубовима поред пута и предањима о древним становницима. Забележио је низ културно-историјских предања, повезаних са локалитетима: О Савиној „живој води" код Хисарџика; о Вукашиновом убиству цара Уроша у лову, код Неродимља; о Рељи од Пазара, Бановић Страхињи, хајдуцима, Проклетој Јерини. Предања о Краљевићу Марку су му повод да искаже стаменост колективне самосвести упркос суровим казнама окупатора за преношење традиције. Цело поглавље је посветио Косовској бици (Место Косовске битке. Српске легенде о њој), а износи до тада непознате податке о размештају војних снага кнеза Лазара пре саме битке. С историјског становишта, закључује да сам догађај није довољно осветљен. Из усмене традиције цитира из Дубровачких рукописа бугарштице о Косовском боју и прикључује им Причу о Косову из Троношког родослова, наглашавајући да је „епска слика Косовске битке истинско благо српског народа и један од суштинских фактора његовог душевног и моралног живота". За средњовековне летописе нема слуха, као ни за српску средњовековну књижевност. Рукописне књиге је иначе помно сакупљао (око 150 књига и фрагмената је 1868. са пута из Македоније, Бугарске и Албаније пренео у библиотеке Москве и Петрограда). Целог живота, захваљујући и високим функцијама у Словенском благотворном одбору и у Министарству иностраних дела, свој научни рад је повезао са помагањем српских и бугарских школа и православних цркава. Објавио је и зборник са преко три стотине примера руских песама (Онежскiя былины, СПб 1873; II издање 1894–1900).

ДЕЛА: Собрание сочинений, СПб 1868–1872; Старинный сборник сербских пословиц, СПб 1868.

ЛИТЕРАТУРА: М. Екмечић, Радови из историје Босне и Херцеговине, Бг 1997; Ж. Леонидовна-Левшина, „Путешествие А. Ф. Гильфердинга 1868 года и славянские рукописи его 'македонской' коллекции", АПр, 2012, 34.

Јасмина Јокић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)