Прескочи до главног садржаја

ГИЉФЕРДИНГ (Хиљфердинг), Александар Фјодорович

ГИЉФЕРДИНГ (Хиљфердинг), Александар Фјодорович, слависта, историчар, фолклориста (Варшава, Пољска, 14. VII 1831 Тарнопољ, Русија, 2. VII 1872). Завршио је Московски универзитет 1852. Ученик В. И. Григоровича и Ј. М. Бођанског, бавио се филологијом, али и као следбеник А. С. Хомјакова убрзо постао и један од водећих идеолога славјанофилства. С изучавањем балканског словенства упознао се 1852, као службеник руског министарства спољних послова. Магистрирао на „Односу словенског језика са сродним језицима". Писма о историји Срба и Бугара објавио је 1854 (превео на српски М. Ђ. Милићевић). Г. је 1856.изабран за дописног члана царске академије наука, а исте године именован за руског конзула у Сарајеву. Поткован литературом, усмерио је своја истраживања ка политичкој историји Балкана и теренском раду. Из његовог промишљеног, двократног крстарења јужнословенским пределима настао је путопис Босния, Герцеговина и Старая Сербия (СПб 1859), преведен на неколико европских језика, на српски, у целости, тек 1972 (Путовање по Босни, Херцеговини и Старој Србији, Сар. 1972; II измењено издање Бг 1996). У свом делу дао је значајне податке о животу и обичајима, историјским споменицима и старинама, црквама и манастирима. Истакао доминантну бројност српског православног становништва у Босни, развијену свест о српском националном идентитету и међу припадницима других вера. Критикујући немарност већине православних свештеника, подвукао је опасност по православље и српство од сређене ангажованости католичког клера, али и турског насиља. У Србима је видео главни фактор ослободилачких идеја. Оставио је драгоцена сведочанства о стећцима; биљезима каменим стубовима поред пута и предањима о древним становницима. Забележио је низ културно-историјских предања, повезаних са локалитетима: О Савиној „живој води" код Хисарџика; о Вукашиновом убиству цара Уроша у лову, код Неродимља; о Рељи од Пазара, Бановић Страхињи, хајдуцима, Проклетој Јерини. Предања о Краљевићу Марку су му повод да искаже стаменост колективне самосвести упркос суровим казнама окупатора за преношење традиције. Цело поглавље је посветио Косовској бици (Место Косовске битке. Српске легенде о њој), а износи до тада непознате податке о размештају војних снага кнеза Лазара пре саме битке. С историјског становишта, закључује да сам догађај није довољно осветљен. Из усмене традиције цитира из Дубровачких рукописа бугарштице о Косовском боју и прикључује им Причу о Косову из Троношког родослова, наглашавајући да је „епска слика Косовске битке истинско благо српског народа и један од суштинских фактора његовог душевног и моралног живота". За средњовековне летописе нема слуха, као ни за српску средњовековну књижевност. Рукописне књиге је иначе помно сакупљао (око 150 књига и фрагмената је 1868. са пута из Македоније, Бугарске и Албаније пренео у библиотеке Москве и Петрограда). Целог живота, захваљујући и високим функцијама у Словенском благотворном одбору и у Министарству иностраних дела, свој научни рад је повезао са помагањем српских и бугарских школа и православних цркава. Објавио је и зборник са преко три стотине примера руских песама (Онежскiя былины, СПб 1873; II издање 18941900).

ДЕЛА: Собрание сочинений, СПб 18681872; Старинный сборник сербских пословиц, СПб 1868.

ЛИТЕРАТУРА: М. Екмечић, Радови из историје Босне и Херцеговине, Бг 1997; Ж. Леонидовна-Левшина, „Путешествие А. Ф. Гильфердинга 1868 года и славянские рукописи его 'македонской' коллекции", АПр, 2012, 34.

Јасмина Јокић

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)