ГЛАВАРИНА

ГЛАВАРИНА, у Османском царству порез заснован на принципима шеријатског права. Плаћали су је искључиво пунолетни мушкарци немуслимани (хришћани и Јевреји), а на тај начин су у исламској земљи стицали слободу вероисповести и заштиту живота и имовине, како за себе тако и за своје породице. У турским изворима се среће под појмовима џизја и харач. Под првим се редовно подразумевала г., док је харач могао да означава и порез на земљу, који су били обавезни да плаћају сви поданици, муслимани исто као и немуслимани. Г. се није односила на сваког појединца који није исповедао ислам, него само на одрасле, за војску способне мушкарце, док су жене, деца, слепи, болесни, стари, сиромаси, луди, слабоумни били ослобођени ове обавезе. Поред наведених категорија, међу онима који су у Турском царству били изузети, треба навести и све немуслимане који су служили у војничким редовима и учествовали у војним операцијама као акинџије, војнуци или мартолоси -- коњаници, као и неке друге категорије становништва и појединци под посебним условима. Код свештених лица прављена је разлика, па су тако она која су стално боравила у манастирима (калуђери) била ослобођена, док је мирско свештенство потпадало под ову обавезу. Висина г. није била стална, него се током времена мењала, поред осталог и због пада вредности турске акче у односу на поједине врсте златног новца. Средства добијана од овог пореза представљала су један од главних извора државних прихода и трошена су углавном у војне сврхе.

Литература: Х. Хаџибегић, „Џизја или харач", Прилози за оријенталну филологију и историју југословенских народа под турском владавином, 1952--1953, 3--4; Главарина у Османској држави, Сар. 1966.

Д. Јечменица

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)