ГРУНТОВИЧ, Симеонов (Симо) Теодор

ГРУНТОВИЧ, Симеонов (Симо) Теодор, сликар (Мосхопоље, 1720 -- Помаз код Сентандреје?, пре 1785). Као већ школовани мајстор, вероватно по позиву сународника Грко-Цинцара, прелази 60-их година XVIII в. у Будимску епархију, где слика у традиционалном позновизантијском стилу за досељене Србе и за Цинцаре, под далеко повољнијим условима од тамошњих сликара руско-украјинског барока. Изгледа да је, пре већих поруџбина за храмове у Српском Ковину и Стоном Београду, сликао иконе великог формата за православне цркве у Вашархељу (Св. Наум са житијем) и Сентандреји (Крунисање Богородице). Године 1765. склапа уговор са манастиром Српским Ковином на острву Чепелу за живописање наоса велике Успенске цркве, чији је источни параклис Св. Јована зидним сликама украсио и њихове натписе исписао на грчком језику 1766. Други, западни параклис Св. Врача Г. живопише о сопственом трошку 1771. Заједно са сарадницима између 1772. и 1774. украшава цркву Успења Богородичиног у Стоном Београду. У међувремену, 1770--1771, слика иконостасе у Дунаујварошу и Успенској цркви манастира Српског Ковина, заједно са серијом од 12 целивајућих празничних икона, као и Христов гроб (после 1774), данас у Црквеном музеју у Сентандреји. Склапајући уговор 1770. у Стоном Београду за сликање иконостаса, певница и тронова, Г. потписује и клаузулу о сагласности да, у случају потребе, буде ангажован други сликар који ће исправити његове евентуалне погрешке. Током краћег боравка у Бечу 1767. израђује цртеж за бакрорез манастира Св. Јована у Мосхопољу. Њему и његовој сликарској радионици приписују се многе зографске иконе из Сентандреје, Пеште, Мишколца, Дунаујвароша, Стоног Београда, Вашархеља и других места у северној Угарској, од којих се уметнички највредније данас налазе у сентандрејском музеју. Сликарска вештина Г. и неколицине његових сарадника почива на завидној вештини преношења монументалних форми на неупоредиво мање површине икона, које остају и њихова најбоља дела. Тврд и наглашен цртеж прати јарки али сведени колорит, обилна употреба злата и склоност ка упрошћеној, скоро рустичној стилизацији. Мада појава и рад Г. у овим крајевима током друге половине XVIII в. представљају културно-историјски анахронизам, његова дела ипак нису лишена ликовних квалитета, међу којима предњаче јужњачка спонтаност, свежина и ефектност.

ЛИТЕРАТУРА: С. Петковић, „Живопис цркве Успења у Српском Ковину (Ráckeve)", ЗМСДН, 1959, 22--24; Споменици Будимске епархије, Бг 1990; Б. Тодић, Радови о српској уметности и уметницима XVIII века по архивским и другим подацима, Н. Сад 2010; Љ. Шево, Црква Рођења светог Јована Претече у Стоном Београду, Бл 2011; Б. Тодић, Српски сликари од XIV до XVIII века, Н. Сад 2013; М. Тимотијевић, „Христов гроб у црквама Карловачке митрополије", СЗб, 2014, 4.

Љ. Н. Стошић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)