ГЛАЗЕР, Фрањо

ГЛАЗЕР, Фрањо, фудбалски голман, тренер (Сарајево, 7. I 1913 -- Загреб, 1. III 2003). Са 14 година приступио је радничком клубу Хајдук из Сарајева и већ са 15 година бранио за први тим. Грађанском из Осијека приступио је 1931, а потом је прешао у загребачку Конкордију, где је био резерва. Приликом гостовања у Загребу на утакмици са резервним тимом Конкордије запазили су га из београдског *БСК-*а, довели у свој клуб 1932. и с њим били прваци државе 1933, 1935. и 1936 (1934. није играно првенство). Због несрећног случаја у лето 1936. на Сави и пресуде да је нехотице крив за дављење једног младића, напустио је Београд и прешао у Загреб. Тамо се 1937. пријавио за Максимир, а онда прешао у Грађански, с којим је 1940. био првак Југославије, а 1943. Хрватске. По ослобођењу земље је мобилисан, па је био голман и тренер екипе Прве армије Југословенске армије, а на првенству државе септембра 1945. у Београду, на којем су учествовале репрезентације југословенских република, аутономне покрајине Војводине и Југословенске армије, био је тренер војне екипе која је заузела друго место. Био је први тренер и голман београдског Партизана, тадашњег клуба Централног дома Југословенске армије, основаног октобра 1945. После демобилизације, а по завршетку првенства у којем је Партизан постао први пут првак, отишао је 1947. у Фискултурно друштво Сплит, а у јесен те године у Морнар из Сплита, у којем је и завршио голманску каријеру и наставио као тренер до јула 1948. После тога је тренирао тимове Динама (Загреб, 1949/50), Кварнера (данас Ријека, 1950), Спартака (Суботица, 1950), Вележа (Мостар, 1951/52, 1953, 1958/59), Вардара (1952), Будућности (Подгорица, 1953), Борца (Бањалука, 1953/54), Ријеке (1954--1956), Пролетера (данас Осијек, 1956/57), Будућности (Смедерево, 1960--1962), Трешњевке (Загреб, 1965/66), Капфенберга (Аустрија, 1966--1968), одакле је 1968. преузео прволигашки тим Загреба. У том клубу је 1970. био тренер голмана, а потом саветник у друголигашу Љубљани, што му је била последња дужност у фудбалу. Са 35 утакмицa за државну репрезентацију био је рекордер међу југословенским голманима пре рата. Освојио је Балкански куп 1935. у Софији. За време II светског рата бранио је за репрезентацију НДХ, а пре тога и за градске репрезентације Београда и Загреба, као и за репрезентацију Бановине Хрватске. Као тренер у Сплиту открио је Владимира Беару, каснијег прослављеног голмана, а у Партизану је био и тенисер.

ИЗВОР: Документација „Политике".

ЛИТЕРАТУРА: Партизан 1945--1970, Бг 1970; Југославија у светском фудбалу, Бг 1975; З. Магдић, Легенде загребачког ногомета, Зг 1996; В. Стојковић, Бели орлови 1920--1941, Бг 1999; Ногометни лексикон, Зг 2004.

И. Цветковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)