ГУВЕРНАДУРСТВО

ГУВЕРНАДУРСТВО, установа у старој Црној Гори, преузета из управног система Млетачке републике, а установљена у изградњи црногорске државности крајем XVIII и почетком XIX в. Настанак и развој нису довољно истражени, а у изворима се као први „гувернадур Црне Горе" помиње Иван Антун Болица. За време Морејског рата (1684 --1699), када су црногорска племена признала врховну власт Млетачке републике, на тај положај су га 1688. поставиле млетачке власти, на молбу црногорских народних првака. Турским запоседањем Цетиња 1692. престало је и његово г. У млетачко-турском рату 1715--1718. представници Црне Горе су се обратили млетачким државним властима, обавестили их да признају млетачко подаништво и, између осталог, затражили „да племена Црне Горе која су у три нахије, добију право, односно сталну могућност да бирају за вођу једног заједничког гувернадура за све три нахије", те да он добија 20 дуката месечне плате из државне благајне у Котору. Њихов захтев је прихваћен и тиме је, поред владичанства, створена друга установа у Црној Гори која је превазилазила оквире племена и нахија. Углед и значај првих гувернадура није био велик, а нису поуздано утврђена чак ни њихова имена. Прва потпунија обавештења о гувернадуру потичу из 1739. и 1742, када је на том положају био Вукадин Вукотић из Озринића. Према традицији, он је свој положај уз накнаду препустио Станиславу Радоњићу из Његуша, који се као гувернадур помиње од 1755. Гувернадурско достојанство било је од тада резервисано само за чланове ове породице, што је потврђено неком врстом дипломе, коју је владика Сава Петровић издао гувернадуру Јовану Радоњићу 1770. Наследност г. није, ипак, била потпуна, јер је нови гувернадур морао да буде прихваћен и потврђен од других народних старешина и владике. Поменутом дипломом, уколико је она аутентична, гувернадур је признат за „прву и врховну главу општаства Чарногорскаго", али се претпоставља да је то учињено само са циљем да се оснажи његов ауторитет у односу на лажног цара Шћепана Малог. Утицај гувернадура Ј. Радоњића почео је да расте после смрти Шћепана Малог, али су његова овлашћења и даље била скромна: чувао је половину земаљског печата (друга половина била је код владике), заповедао је делом црногорских чета у сукобима са Турцима (другим делом заповедао је владика) и председавао приликом суђења, уколико у раду суда није учествовао владика. Ј. Радоњић је безуспешно покушавао да обнови везе и обезбеди новчану помоћ од Русије (1778), а потом и од Хабзбуршке монархије (1779).

Долазак владике Петра I (1784--1830) на чело Цетињске митрополије имао је за последицу слабљење гувернадуровог ауторитета, што је посебно дошло до изражаја после 1798, када су црногорске народне старешине на предлог владике донеле први закон (Законик обшчи црногорски и брдски) и одлуку о стварању суда (Правитељство суда црногорског и брдског), којим је започело стварање државне управе у Црној Гори. У наредне три деценије јачао је антагонизам између гувернадура и владика, али није искључивао њихову међусобну сарадњу у вођењу народних послова. Основно питање у сучељавању г. и владичанства било је да ли ће владике поред духовне власти имати и световну или ће она припасти гувернадурима. Решење питања зависило је од унутрашње и спољне подршке, а њу су за себе лакше могле да обезбеде владике, будући да је интегративна улога Цетињске митрополије у разједињеном племенском друштву Црне Горе била неспорна. Покушаји гувернадура Вука Радоњића да добије подршку Русије и Хабзбуршке монархије били су основни узрок његовог сукоба са осталим главарима, који су се 10. X 1818. окупили на Цетињу и решили да се он „нема више мијешат у после народне, нити звати се губернатором". Две године касније, владика Петар I му је вратио гувернадурско достојанство, али је он после владикине смрти поново дошао у сукоб са осталим народним старешинама, првенствено због покушаја да се наметне за „народног предводитеља" и одржавања веза са представницима Хабзбуршке монархије. Почетком 1832. је смењен с положаја и заједно са породицом прогнан из Црне Горе. Тада је и укинута установа гувернадура, а млади архимандрит цетињски Петар Петровић, потоњи владика Петар II, постао је неспорни господар Црне Горе.

ИЗВОР: Ф. Онганиа, Црна Гора -- извештаји млетачких провидура (1687−1735), Пг 1998.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Вуксан, „Кад и како је укинуто гувернадурство у Црној Гори", Записи, 1937, XVIII; „Гувернадуровићи у доба владике Рада", Записи, 1938, XIX; Р. Драгићевић, „Гувернадури у Црној Гори", Записи, 1940, XXIII.

В. С. Дабић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)