ГОСПОЂИНЦИ

ГОСПОЂИНЦИ, село у југоисточном делу Бачке, изграђено у близини Јегричке баре, на плеистоценој тераси, на око 82 м н.в. Уз северну границу Г. је широка фосилна долина Мала бара. Насеље се налази на локалном асфалтном путу између Темерина и Жабља. Уз јужну периферију села јe железничка пруга Нови Сад -- Бечеј, саграђена 1899, на којој је путнички саобраћај обустављен 1998. Нови Сад је удаљен 28 км, а општински центар Жабаљ 8 км. Историјски извори помињу Г. од 1341. до прве половине XVIII в., када су у два наврата били без становника. Од 1769. до 1873. у саставу су Шајкашког батаљона Војне границе. У прво време број становника је знатно осцилирао, да би до друге половине XIX в. у Г. живело 2.500 становника. Године 2011. популација је достигла 3.715 чланова, највећим делом захваљујући досељавању избеглица из Босне и Хрватске. Срба је било 84,3%, а у пољопривреди је било запослено 29,9% економски активног становништва. Највише неаграрног становништва било је запослено у околним градовима, у прерађивачкој индустрији, грађевинарству и трговини. У селу се налазе земљорадничка задруга, млин, пекара, фабрика за производњу сточне хране, циглана и погон за производњу угљен-диоксида и опреме. Насеље има све карактеристике војвођанских плански грађених села из XVIII в. Основа има облик правоугаоника, улице решеткаст распоред, а у центру је четвороугаони парк, у чијој близини се налазе све јавне зграде: основна школа, дечји вртић, пошта, амбуланта, месна канцеларија и православна црквa.

С. Ћурчић

Црква преноса моштију Св. првомученика и архиђакона Стефана. Грађена је највероватније у периоду 1826--1830, али је као и цркве у околини страдала за време буне 1849. Обнављана је новцем из државних средстава и захваљујући прилогу из Русије. Првобитна црква од набоја и са сводовима од плетера налазила се на јужној обали Мале баре. Након изградње нове цркве, она је срушена. Нова црква је изграђена од опеке као једнобродна, са истакнутим звоником на западном прочељу, и полукружном апсидом на источној страни. Олтарски простор је полукружан, и заједно са предолтарским травејем у односу на наос уздигнут за један степеник. На исти начин је узвишен и ниво пода припрате у западном делу храма. Над припратом је конструисана галерија до које се стиже степеништем смештеним северно од улаза у храм. Наос је подељен на три травеја, а црква засведена полуобличастим сводом и покривена двосливним кровом. У обликовању фасада примењен је архитектонски украс у духу неокласицизма. Дуж читаве цркве пружа се масивна зона сокла. Над њом, на бочним фасадама, употребом пиластера и по пет дубоких ниша у које су смештени прозорски отвори постигнута је разуђеност фасадног платна. Полукружна олтарска апсида има три прозора. Првом зоном западног прочеља доминирају масивни стубови који почивају на соклу, а носе профилисану архитравну греду над којом је троугаони тимпанон. Прочеље је на врху крунисано двоспратним звоником.

Православна црквена општина у Г. је 1868. израду иконостаса поверила сликару Николи Алексићу из Арада, док је осликавање унутрашњих зидова преузео Јосиф Александар Тепфер из Беча. На конкурс за израду иконостаса осим Алексића пријавио се и његов ученик Аксентије Мародић. Никола Алексић је насликао и иконе које се налазе на црквеним троновима. Архијерејски трон је украшен иконом Христова проповед у храму, а Богородичин иконама Богородица са Христом и Целивање Јелисаветино. Алексић је осликао и медаљон на славолуку између припрате и наоса. Медаљон је украшен сценама Рођења и Ваведења Богородице. У певничким просторима он је насликао Јована Дамаскина и псалмопевца Давида. Иконостас припада типу развијених трозонских олтарских преграда са раскошном резбарском обрадом. У првој зони налазе се престоне иконе на којима су насликани Св. Сава, Св. архиђакон Стефан, Богородица са Христом, Исус Христос, Св. Јован Крститељ и Св. Никола. Испод сваке престоне иконе насликана је по једна икона у зони сокла (Св. Сава у Гори Атонској, Пад Содоме и Гоморе, Кушање Мојсијево, Жртва Аврамова, Усековање главе Св. Јована Претече и Христос и Самарјанка). На царским дверима су Благовести, а на бочним Св. Димитрије и Св. Георгије. Другу зону иконостаса заузимају сцене Великих празника, док су изнад њих смештена два реда са ликовима светих апостола. На самом врху иконостаса је крст са сликаним Распећем. Јосиф Александар Тепфер је 1868. осликао три травеја свода цркве представама Св. Тројице, Бога у слави и Силаска Св. духа на апостоле. Из XIX в. су и представе на бочним зидовима припрате, Крунисање Стефана Првовенчаног и Св. Сава мири браћу. У олтару се у ниши проскомидије налази представа Распећа Христовог, док је Христос Велики Архијереј у ниши горњег места. Каменовање Св. Стефана и Пренос моштију Св. Стефана на бочним зидовима наоса насликао је сликар А. Џигурски из Старог Бечеја 1939. Он је исте године радио и на чишћењу и рестаурацији икона Николе Алексића на иконостасу. У црквеној порти је гробница породице Бељански израђена 1964, а ту је 1965. сахрањен и Павле Бељански.

И. Женарју Рајовић

ЛИТЕРАТУРА: Д. Поповић, Срби у Бачкој до краја осамнаестог века, Бг 1952; А. Ђукић, ,,Шајкашки батаљон", у: Шајкашка: историја, I, Н. Сад 1975; Б. Букуров, Општина Жабаљ -- географска монографија, Н. Сад 1983; О. Микић, Српско сликарство 18--20 века: одабране студије, Н. Сад 2005; С. Ћурчић, Насеља Бачке -- географске карактеристике, Н. Сад 2007; A. Костић, ,,Каменовање архиђакона Стефана: славска икона породице Бељански", Зборник радова Научни скуп посвећен Павлу Бељанском (1892--1965), Н. Сад 2013.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)