ГУЧЕВО

ГУЧЕВО, планина у северозападној Србији, у Подрињу, која се протеже правцем северозапад--југоисток на дужини од 13 км и чини границу између регионалних целина Јадра на северу и Доњег Подриња на југу. Западну и југозападну границу планине чини долина Дрине, северну границу долина Јадра, а јужну границу долина Боринске реке (притока Дрине). На југоистоку на Г. се надовезује планина Борја. Својим положајем и геолошко-геоморфолошким карактеристикама чини најзападнији део Подрињско-ваљевских планина. Највиша тачка Г. је Црни врх (779 м). Југоисточно од њега је врх Кулиште (699 м), који је састављен од палеозојских шкриљаца, преко којих су наталожени тријаски кречњаци са богатим наслагама антимона (рудник Зајача). Северозападни део планине састоји се од пешчара и конгломерата преко којих леже кредни кречњаци све до врха Г. Северна и северозападна планинска страна формиране су дуж раседа због чега су веома стрме и испресецане јаругама. Црни врх и највиши делови планине су без извора и потока јер су изграђени од кречњачких стенских формација. Иако кречњачког састава, планинско било обрасло је густом буковом шумом.

Климатске прилике планине имају умереноконтиненталне одлике, док у вишим деловима показују и одлике субпланинске климе. Температурне разлике су блаже у односу на северни, равничарски предео, док је количина падавина већа и креће се у распону од 750 мм (планинске стране и суподина) до преко 1.000 мм (највиши планински делови). Клима Г. је благотворна за особе које имају проблема са астмом, будући да је богата кисеоником и озоном. Истраживања Хидрометеоролошког завода потврдила су да је ваздух на Г., који производи букова шума, један од најчистијих на нашим просторима. Било планине је валовито и због кречњачке подлоге скрашћено. Планинске стране испресецане су долинама потока. Према реци Јадар отичу потоци Штира, Јеминова вода, Сува река, а према Дрини Сига, Беоча, Црквењак и Боринска река. Дуж раседних линија избијају термоминерални извори Бање Ковиљаче. Г. је шумовита планина на којој су најзаступљенији граб, храст, буква, јавор, багрем и црни бор. Планински обронци су местимично испресецани ливадама. Од животињских врста на овој планини најзаступљенији су зец, лисица, вук и срна.

Нижи делови планине су насељени. Једини град је Лозница, регионални центар Јадра, саграђен на северној периферији Г. Југоисточно од ње је Бања Ковиљача, а на југоисточној периферији Зајача са рудником антимона. Села су највећим делом дисперзивна и куће су грађене на висини до 300 м. Најпрометније саобраћајнице су пут и железничка пруга Шабац--Зворник у долини Дрине на западној периферији Г. и пут Лозница--Ваљево у долини Јадра на североисточној периферији Г. Г. је познато по рововској бици која је вођена 1914. током ратних операција у I светском рату. У част погинулим војницима на врху планине подигнута је Спомен-костурница у облику пирамиде, висока 15 м. Недалеко од споменика, на северној страни и на висини од 550 м, саграђени су планинарски дом и туристичко-угоститељски објекат, који је уједно и највећи планинарски дом у Србији.

Бранко Ристановић

Г. представља простор најтежих борби током Битке на Дрини (6. IX -- 11. XI 1914) у I светском рату. После пораза у Церској бици пропали су аустроугарски планови да брзом војном акцијом неутралише Србију, због чега је командант аустроугарске Балканске војске генерал Оскар Поћорек донео одлуку о новој офанзиви преко средње и доње Дрине и делом Саве. Офанзива је започела 8. IX 1914. Захваљујући снажном отпору српских трупа, снаге аустроугарске 5. армије задржане су на левој обали Дрине, док је 6. армија успела да се учврсти на десној обали Дрине, између Малог Зворника и Љубовије. Већ сутрадан, 15. корпус 6. армије наставио је наступање ка падинама Г., према положајима Дринске дивизије првог позива. Иако је успех 16. корпуса 6. армије приморао команду српске 3. армије да повуче своје снаге на левом крилу, на падинама Г. су се развиле жестоке борбе услед упорне одбране српских снага пред нападима 15. корпуса. Упркос жестоком српском отпору на овом сектору, због компликовања ситуације на десном крилу 3. армије, аустроугарске снаге су 14. септембра успеле да овладају гребеном Г. Успешно користећи кризу у коју су противничке снаге запале због високих губитака у претходним борбама, српска војска је 16. септембра започела контраофанзиву. Већ 17. септембра аустроугарске снаге су приморане да се повуку на гребен Г. Услед слабог рада обавештајне и извиђачке службе и непрецизних извештаја команди 1. и 3. армије, Штаб Врховне команде је стекао утисак да се 6. армија у нереду повлачи преко Дрине, па је за 18. септембар наредио отпочињање гоњења, с тим да 3. армија наступа преко Г. и Борање. Уместо предвиђеног гоњења дошло је до тешких борби које су потрајале све до 24. септембра. Трупе 3. армије су водиле жестоке и исцрпљујуће окршаје с аустроугарским снагама на Борањи и Г., око Турског гроба, Биљега, Кулишта и Црног врха. Покушај српске контраофанзиве завршен је 25. септембра, када је 3. армија прешла у одбрану. Потом је уследило затишје, познатије као „рововска војна", током којег није било значајнијих померања линије фронта, а које су аустроугарске снаге искористиле да протерају српске трупе из источне Босне. Нова офанзива је започела 6. новембра, након снажне артиљеријске припреме, а према Г. је дејствовао аустроугарски 15. корпус. Српска Врховна команда, суочена с тешком ситуацијом на фронту и недостатком артиљеријске и пешадијске муниције, донела је одлуку да не прихвати одсудну битку, него да отпочне са повлачењем својих снага. Повлачењем главнине српских трупа на нове положаје 11. новембра завршена је Битка на Дрини и започела Колубарска битка. Иако је српска војска била принуђена да се повуче, својом дотадашњом упорном одбраном противнику је нанела знатне губитке и у значајној мери ослабила његову офанзивну моћ. Због жестине вођених борби и огромних губитака простор планине Г. постао је један од симбола страдања и жртвовања српске војске у I светском рату. У знак захвалности и сећања на жртве у непосредној близини Црног врха подигнути су споменик и костурница српским и аустроугарским војницима изгинулим на простору Г. у јесен 1914.

Александар Животић

ЛИТЕРАТУРА: А. Краус, Узроци наших пораза, Бг 1938; Ј. Луковић, Први светски рат (Балкански фронт 1914), Бг 1955; М. Зеленика, „Битка на Дрини", ВИГ, 1955, 5; Ђ. Лукић, Битка на Дрини 1914, Бг 1966; Ј. Ђ. Марковић, Географске области Југославије, Бг 1970; Б. Ратковић, М. Ђуришић, С. Скоко, Знамените битке и бојеви Српске и Црногорске војске. Од Царева лаза 1712. до Доропољске битке 1918, 6: Српска војска у великим биткама на Дрини, Церу и Колубари, Бг 1998; М. Ђуришић, Србија у рату 1914, Бг 2008.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)