ГАВРИЛОВИЋ, Вукашин

ГАВРИЛОВИЋ, Вукашин, војвода (?--?), Никшић, 1684--1701. Био је војвода племена Никшићи, а старешинско звање наследио је од оца Петра, чије му је животно искуство и страдање за време Кандијског рата (1645--1669) помогло да за време Морејског рата (1684--1699) води опрезну политику и избегава олако сврставање на страну Млечана или Турака. У првим годинама његовог старешинства, које су се поклапале са почетком млетачко-турског рата, Турци су покушавали силом да задрже у покорности Никшиће, док су Млечани настојали да их придобију за себе и искористе у рату за своје циљеве. На почетку рата условио је сврставање свог племена на млетачку страну захтевом да млетачка војска предузме уверљиве војне акције против Турака, а пре свега да запоседне Херцег Нови. Како је то изостало, Г. је покушавао да одржи мир с Турцима, одбијајући да им се потпуно покори и учествује с њима у рату. Поклекнуо је 10. III 1687, када су Турци принудили Никшиће да им дају таоце и учествују у турском нападу на Рисан. Пошто су Млечани у јесен исте године преотели Херцег Нови, пристао је да се с Никшићима укључи у борбе са турским снагама у Херцеговини, али је одбио да се с припадницима свог племена пресели на територију под млетачком влашћу. Учествовао је у низу борби против Турака, а највећи успех постигао је 30. IV 1690, када је са саплеменицима поразио херцеговачког санџак-бега Џин Алију који је напао села никшићког Горњег поља. После хабзбуршког узмицања из крајева јужно од Саве и Дунава и млетачког пораза на Цетињу, заложио се на племенском сабору 22. V 1693. да се постигне нагодба са Турцима око плаћања пореза како би се избегли њихови напади. Престанак сукоба с Турцима искористио је за јачање трговачких веза Никшића са млетачким приморским насељима, али и за чвршће повезивање Никшића, Куча, Пипера и Бјелопавлића ради заједничке одбране. Након мира у Сремским Карловцима, када су Турци почели да утврђују Оногошт, носио сe мишљу да се пресели са неколико стотина саплеменика са територије које су одредбама овог мира припале Млетачкој републици, али се то није догодило. Наслућивао је да ће изградња тврђаве Оногошт и стварање капетаније у њој довести до губитка значаја који су имали Никшићи од краја XVI до краја XVII в., што се касније догодило. Био је у добрим односима са српским патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, који је у јесен 1689. боравио у Никшићима. Није познато када је умро.

ИЗВОРИ: Д. Вуксан, „Неколико докумената с краја XVII вијека", Записи, XV, 1936; Ф. Онганиа, Црна Гора -- извештаји млетачких провидура (1687-1735), Пг 1998.

ЛИТЕРАТУРА: С. Мијушковић, „Племе Никшићи у Морејском рату (1684--1699)", ИЗ, 1954, X; Г. Станојевић, „Прилози о учешћу никшићког племена у Морејском рату", ИЗ, 1962, XIX; Југословенске земље у млетачко-турским ратовима XVI--XVIII вијека, Бг 1970.

В. С. Дабић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)