ГЕНЕКС (Генералекспорт)

ГЕНЕКС (Генералекспорт), специјализовано државно предузеће за реекспортне и друге спољнотрговинске послове, основано Одлуком Владе НР Србије од 30. V 1952. под називом Генералекспорт. Предузеће је настало када је расформирано Министарство спољне трговине, а Југославија почела да развија економске односе са Западом, за шта су биле потребне чврсте (конвертибилне) валуте, па је 19 радника малог увозно-извозног предузећа „Морава" пребачено у фирму за којом се јавила потреба. Истовремено формирана су реекспортна предузећа и у другим републикама, изузев Црне Горе. Први директор био је Михајло Жупањевац, али као најзаслужнији за настанак и успон истичу се Владимир Вишњић, помоћник министра за увоз-извоз НР Србије, и Ратко Дражевић, пуковник УДБ-е, који су у Г. почели као саветници. Иако тада Југославија није производила робу за западноевропско тржиште, Г. је почео да ствара организациону мрежу представништава у иностранству: „BSE Company Ltd." (основано је у Лондону 1954), „Combick Frankfurt GmbH" (1955), „Centroproduct Milano S.p.A." и „Impex Overseas Corp." (1956), „Yugoscandia AB Stockholm" и „Yougo-Arab Beirut" (1960, при чему је ова друга фирма касније пребачена на Кипар). По нормализацији односа са СССР-ом и источним блоком отварају се представништва Г. у Москви (1963), Прагу (1970), Берлину (1971) и Будимпешти (1972). У почетку се Г. бавио извозом пољопривредних производа и увозoм луксузне и робе широке потрошње, да би временом спољнотрговинско пословање проширио на туризам, саобраћај, грађевинарство и финансије. У оквиру Г. оснивају се „Југотурс" (1956) и „Авиогенекс" (1968). Директор Вишњић је смењен 1972, у оквиру сламања „техно-менаџерско-либералних" привредних и политичких руководилаца, који је био усмерен само против српских кадрова. Почетни импулс је била једна Титова опаска из октобра 1972, на састанку с политичким активом Србије, а на рачун реекспортера. На делу су били тзв. децентрализација и стварање националних економија, у оквиру које је југословенска оријентација Г. била велика сметња.

Ипак, под новим директором Миодрагом Савићевићем, који је прошао школу Г. од помоћног референта до директора дирекције, задржана је водећа позиција Г. у спољној трговини, и поред њене „децентрализације" крајем 70-их година, када у Хрватској део његових послова преузимају „Астра" и „Бродокомерц", у Словенији „Емона", у Војводини „Агровојводина", а и у Београду добија јаке конкуренте („Инекс", затим „Прогрес" и др.). Савићевић је тада окупио низ способних људи, од којих ће неки постати и остати водећи српски бизнисмени. Г. 1979. гради први хотел де лукс категорије у земљи -- „Интерконтинентал", део међународног ланца, а 1980. подигнута је по пројекту Михајла Митровића у бруталистичком стилу административно-стамбена зграда Западна капија или Г. кула, други по висини солитер у Београду (115 м), који је постао један од симбола Београда. Почетком 80-их једном од највећих инвестиција Г. Копаоник се претвара у најатрактивнији зимски туристички центар југоистока Европе. У овом периоду Г. прераста у једно од највећих предузећа у Југославији, које је крајем 1989. остваривало око 12--13% од укупног спољнотрговинског биланса Југославије и 27% Србије. Годишњи промет овог предузећа за 1990. износио је 6,87 млрд. долара. Са готово 6.500 запослених и преко 70 предузећа и представништава у земљи и иностранству (од Западне и Источне Европе преко Кине, Индије, Блиског и Средњег истока, Америке, делом Африке, а било је у току и стварање мреже на Далеком истоку) и с посредничком мрежом коју је чинило 1.500 светских агенција, Г. је преко туристичког предузећа „Југотурс" доводио у Југославију у просеку више од 800.000 туриста годишње, а промет ове туристичке фирме био је 350 мил. долара. „Авиогенекс" је имао осам авиона, обрт од 65 мил. долара и превозио је годишње више од 600.000 путника. Осим хотела и апартмана (хотел „Интерконтинентал" у Београду, Г. апартмани, Г. хотели на Копаонику), Г. је имао објекте и на хрватском и црногорском приморју.

Значај и утицај Г. били су и већи него што показује његово пословање. Још у време директоровања В. Вишњића, уз претходну политичку сагласност и подршку Слободана Пенезића Крцуна и Драже Марковића, Г. је, у периоду 1960--1963, својим новцем изградио „Маракану", стадион ФК Црвене звезде (од 2014. стадион „Рајко Митић"), на месту старог стадиона СК Југославија, отвореног 1927. Под Вишњићем Г. је фактички надрастао државу, пошто су друге земље уместо од НБЈ гаранције узимале од Г., а сам Г. је Народној банци повремено одобравао позајмице. Касније, 80-их година у Југославију је после шеснаестогодишњих покушаја доведен „Мекдоналдс", ланац од 24.000 ресторана у свету, као и „Делифранс", позната француска пекарска компанија. Врхунцем се ипак сматра пројект „Југо Америка", када је у неколико година у САД продато око 150.000 крагујевачких аутомобила, иако је тај подухват оставио огромне дугове.

Почетком 90-их, које су обележили ратови на просторима некадашње Југославије и увођење економских санкција међународне заједнице Србији, долази до драстичног пада пословања и несагледивих штетних последица по овај гигант. Због политичких сукоба и „непослушности" (одбио да на директорско место постави Зорана Тодоровића Кундака, од 25 мил. долара колико му је тражено за зајам за привредни препород Србије уплатио је пет и поклонио три, и најзад успротивио се да се уместо „Сименса", дугогодишњег партнера ПТТ-а, доведе француски „Алкател"), смењен је дугогодишњи директор М. Савићевић, а послове Г. преузимају друге друштвене („Прогрес" и „Инекс") или приватне фирме („Делта"). Током 90-их представништва у иностранству прерастају у приватне спољнотрговинске фирме, а судбина несталог новца није разјашњена. Истовремено започиње (рас)продаја фирми и имовине Г. („Југотурс" је продат грчкој фирми „Травелвеј", „Мекдоналдсу" су продате акције, Ненаду Ђорђевићу, односно ЈУЛ-у, зграда у улици Ђуре Ђаковића, предратног власника Владе Илића, продат је део флоте „Авиогенекса", „Делифранс" је ушао у састав приватног предузећа). Године 1998. покренут је предстечајни поступак. Од 2000. Г. потресају афере изазване несавесним пословањем руководства, а од 2005. налази се у реструктурисању са свега шест запослених. Под Радоманом Божовићем 1999. доносе се одлуке да дугови фирме буду остављени у старом предузећу с десетак запослених, а здравији хотелски део и имовина пребачени у ново предузеће „International CG д.о.о." (ИЦГ). Одлуке су спроведене, после неколико неуспелих покушаја, под Савићевићем, који је био и директор нове фирме, 2003. када је пренет капитал Г. („Интерконтинентал", Г. апартмани, „Авиогенекс", Туристички центар Копаоник, „Југотурс", Хотел „Алет" у Бечићима, и сва потраживања Г. према другим компанијама) на компанију „International CG". На ИЦГ је пренето готово 99% имовине Г. То је оцењено као незаконито, као и издавање у закуп на 99 година парцеле грађевинског земљишта површине 1,2 ха у блоку 20 у Новом Београду без расписаног тендера, слободном нагодбом Конзорцијуму „Неимар--Б", „Кемоимпекс" и „Ирва" 2004, што је био разлог хапшења М. Савићевића, Петра Новаковића, Ивице Лукића, Владимира Гајића и Небојше Премовића 2007. У 2006. Хотел Београд „Интерконтинентал" изгубио је лиценцу и 2007. преименован је у „International CG" а затим „Continental Hotel Belgrade". Године 2008. купује га „Делта холдинг" и укључује га 2013, након реконструкције, у ланац „Crownе Plaza". Г. апартмани, енергана и тениска хала у Београду продати су компанији „Delta Real Estate". Имовина Г. на Копаонику -- хотел „Гранд" и апартмани „Сунчани врхови" продати су конзорцијуму који чине „МК група" и аустријска туристичка група „Falkensteiner Michаeler". Директори Г. били су: М. Жупањевац (1952; први формални директор и кум предузећа), В. Вишњић (1952--1973), М. Савићевић (1973--1990. и 2000--2005), Андрија Дозет (1990--1999), Р. Божовић (1999--2000), П. Новаковић, В. Гајић (генерални директор фирме „International CG"), И. Лукић и Н. Премовић (директор Туристичког центра Копаоник, у саставу компаније „International CG").

ИЗВОРИ: Документација ПКС; Б. Степановић, „Држава у држави", НИН, 30. III 2000; Д. Боаров, „Крај једног мита", Време, 11. X 2007; „Био једном један Генекс", Блиц, 6. IV 2008; З. Секулоски, „Како је разграбљен Генералекспорт", Маркс 21, 1. II 2009; М. Љ. Поповић, „Генекс кула тражи купца", Вечерње новости, 29. VIII 2016.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Грујић, Како смо смењени, Бг 1989; Д. Боаров, Дебеле књиге и дебеле мачке, Бг 2011.

Р. Буквић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)