ГРИГОРИЈЕ ЦАМБЛАК

ГРИГОРИЈЕ ЦАМБЛАК, монах, писац (Трново, око 1365 -- Кијев, 1419/1420). На крштењу је добио име Гаврило. Потиче из угледне породице, вероватно влашког порекла, чији чланови су оставили знатне трагове у јавном животу пре свега Бугарске, као и других балканских земаља. Стекао је добро теолошко образовање. Школовао се код патријарха Јефтимија у Трнову, а потом је отишао на Свету Гору и у Цариград. У младости је био ватрени поборник исихастичког покрета. У смутним временима после Ангорске битке и турског пораза Бугарска је постала средиште борбе између Бајазитових синова. Бежећи од „ричуће звери", Г. Ц., попут многих својих сународника, долази у Србију деспота Стефана Лазаревића око 1402, али не иде на деспотов двор, као што је то учинио Константин Костенечки, него у манастир Дечане, који је већ окупљао многе пребегле Бугаре, од којих су неки стекли велик углед. Због високог теолошког образовања Г. Ц. је постао игуман Дечана, где је написао Житије и Службу светом Стефану Дечанском. Истовремено је радио и на другим списима важним за српско-бугарске везе. Тако су настала дела посвећена Светој Петки поводом преноса њених моштију у Србију. Из непознатих разлога одлази у манастир Њамац на реци Сучави, па ту пише Житије светог Јована Сучавског. Крајем 1406. креће из Молдавије у Москву свом стрицу Кипријану, московском и сверуском митрополиту. На путу сазнаје да је Кипријан преминуо, те одлази у Цариград. На једном прокатоличком скупу свештеника оданих пољском кнезу Витовту 15. XI 1413. Г. Ц. је изабран за кијевског митрополита, упркос оштром противљењу московског митрополита Фотија, који није признавао каноничност овог избора. Као Витовтов изасланик Г. Ц. је учествовао 1414. на сабору у Констанцу, на којем је осуђен и спаљен чешки родољуб Јан Хус. Том погубљењу није присуствовао јер је стигао касније. Његово излагање на Сабору одмах је превођено на латински, о чему сведочи такозвана Рајхенталова хроника која садржи и невешто скициран Цамблаков портрет. На другом сабору у Констанцу Г. Ц. је учествовао и 1418. Умро је вероватно од куге и анатемисан од руског свештенства. Књижевним стваралаштвом припада бугарској, српској, румунској и руској књижевности. Сабрана дела настала на српском простору и у преводу на савремени језик објављена су у књизи Књижевни рад у Србији (Бг 1989).

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Трифуновић, „Емоционални механизам Цамблакових личности", Дело, 1961, VII, 10; Ј. К. Бегунов, „Грађа за библиографију радова о Григорију Цамблаку", 1974, КИ, VI, 24; Григорий Цамблак. Живот и творчество, София 1984; Д. Петровић, Књижевни рад Глигорија Цамблака у Србији, Пр 1991.

Д. Петровић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)