ГАЏИН ХАН

ГАЏИН ХАН, насеље у југоисточној Србији, на северној периферији Заплања, у долини Кутинске реке (лева притока реке Нишаве). Насеље је локалним путевима повезано на северозападу са долином Нишаве (Ниш 22 км), на југозападу са долином Јужне Мораве код Пусте Реке и на југоистоку са Лужницом. Г. Х. је средиште општине површине 325 км² са 34 насеља у којима је 2011. живело 8.389 становника. Ово је младо насеље формирано средином XIX в. Током друге половине XX в., сагласно са снажењем централних функција, број становника је растао. Године 1948. био је 931, а 2011. 1.223 становника, од којих су 95,3% били Срби. Највише активног становништва радило је у прерађивачкој индустрији (21,9 %) и државној управи (17,8 %). Насеље је смештено на саставу долине Кутинске реке са долинама три њене притоке на око 270 м н.в. Збијеног је типа и радијално се развијало дуж четири пута, са малом густином градње. У њему су основна школа, библиотека, дом здравља и општинска надлештва. Најзначајнија привредна предузећа су фабрике конфекције, арматура, пластике, грађевинско предузеће и пољопривредно добро.

Србољуб Ђ. Стаменковић

У римско доба Г. Х. је значајна раскрсница јужно од Ниша, где се главни пут, који је полазио од Скупа (Scupi) ка Наису (Naissus), рачвао ка западу, ка утврђењу и станици Ad Herculem (Житорађа) и ка истоку, ка граду Ремесијани (Remesiana), данашњој Белој Паланци. Источни крак је скраћивао деоницу од Наиса ка Ремесијани за 10 римских миља (скоро 15 км) у односу на пут кроз Сићевачку клисуру преко станица Radices и Ulmus. О томе сведоче остаци римског пута у долини Кутинске реке, јужно од савременог насеља Г. Х. Траса овог пута може се пратити и даље на југоисток, где је била брањена кастелом неправилне основе, димензија 130 х 50--60 м, који је смештен на узвишењу Карлички камен, у подножју западне стране Суве планине. Југоисточно од римског утврђења констатовани су остаци цивилног насеља, које се пружало дуж трасе римског пута. Из околине Г. Х. потичу бронзане статуете Марса и Аполона, као и сребрни реликвијар у виду минијатурног саркофага из VI в. н.е., данас у Народном музеју у Нишу.

Софија Петковић

ЛИТЕРАТУРА: F. Kanitz, Römische Studien in Serbien, Wien 1892; Das Königreich Serbien und das Serbenvolk von der Römerzeit bis zur Gegenwart, I--II, Leipzig 1904 (Србија. Земља и становништво од римског доба до краја XIX века, II, Бг 1985); Д. Гарашанин, М. Гарашанин, Археолошка налазишта у Србији, Бг 1951; P. Petrović, Inscriptions de la Mésie Supérieure, IV, Naissus -- Remesiana -- Horreum Margi, Bg 1979; Географска енциклопедија насеља Србије, I, Бг 2001; Археолошко благо Ниша од неолита до средњег века, Бг 2004; В. П. Петровић, Дарданија у римским итинерарима, Градови и насеља, Бг 2007.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)