ГОРЧАКОВ, Александар Михаилович

ГОРЧАКОВ, Александар Михаилович, кнез, државник, канцелар (Хапсалу, Естонија, 15. VI 1798 -- Баден Баден, 11. III 1883). Након завршетка средње школе уписао је 1811. Лицеј Царско село. После дипломирања 1817. примљен је у дипломатску сужбу, где је био први секретар амбасаде у Лондону (1824), а три године касније пребачен је у Рим. Године 1828. именован је за саветника у руској амбасади у Берлину, а наредне године упућен је као отправник послова у Фиренцу и Луку. У Италији је провео четири године, а потом је био постављен за саветника у амбасади у Бечу (1832). Пошто је разоткрио тајне преговоре о савезу које је Аустрија, у покушају да смањи руски утицај у Турској, водила с Енглеском без знања Русије, проаустријски оријентисан руски канцелар гроф Карл Неселроде успорио је његово даље напредовање, па је 1838. поднео оставку. Тај период искористио је да среди приватан живот и ожени се удовицом грофа Мусина. Утицајни рођаци супруге помогли су му да 1841. настави дипломатску каријеру, када је наименован за амбасадора у Немачкој, где је провео више од деценије. Први значaјан дипломатски потез био је склапање договора о браку између велике војвоткиње Олге и престолонаследника Чарлса Виртенбершког. Остао је у Штутгарту неколико година као руски посланик и поверљиви саветник престолонаследнице. Ту је први пут срео канцелара Ота фон Бизмарка, с којим се спријатељио. По поновном оснивању немачког савеза 1850. у Франкфурту уложио је много труда у његово очување, спречавајући и Пруску и Аустрију да стекну премоћ, чиме је осигурао безбедност Русије. У јеку Кримског рата, именован је 1854. за амбасадора у Бечу. Био је делегат на мировној конференцији у Паризу (1856), после чега је постао министар иностраних послова. Сматрао је да је основни задатак спољне политике Русије укидање понижавајућих одлука Париског мира о неутралности Црног мора. Склапајући савез с Пруском, за дипломатску подршку у решавању Источног питања обећао јој је подршку у напорима за уједињење Немачке, чиме је успео да се уклини у јединствену антируску коалицију европских сила. Искористивши пораз Француске у немачко-француском рату (1870--1871) Лондонском конвенцијом (1871) издејствовао је право Русији да држи војну флоту и да изгради поморске базе на Црном мору. Схватајући да је територија Аљаске због немогућности Русије да јој пружи трајну заштиту, за њу свакако изгубљена, реализовао је њену продају САД (1867) за 5.000.000 долара, чиме је попунио Кримским ратом испражњену државну касу. Слабост Русије наметнула му је опрезну политику у Европи, нарочито у вези са Источним питањем. Усвојио је тактику подривања Турске припремањем заједничке акције балканских хришћана. Србији, која је постала тежиште тог рада, пружао је материјалну и дипломатску помоћ како би је ојачао за предстојећи устанак хришћана. Његовим посредовањем приведени су крају тешки српско-грчки преговори. Међутим, због смењивања И. Гарашанина, а још више због колебљиве политике Намесништва првих година владавине кнеза Милана Обреновића, охладнео је према Србији и почео је да се залаже за стварање велике бугарске државе потчињене руском утицају. Иако се на почетку Босанскохерцеговачког устанка (1875--1878) залагао за аутономију тих покрајина, одустао је од тога после закључења тајних споразума с Аустријом у Рајхштату (1876) и Будимпешти (1877), сматрајући да се без признавања права Монархији на те области Русија не сме упустити у решавање Источног питања. Вођење спољне политике током трајања кризе и руско-турског рата било му је отежано мешањем моћних свесловенских комитета, који су деловали супротно правцу за који се залагао. Пошто покушај остварења те политике миром у Сан Стефану (1878) није успео, изолована Русија морала је да прихвати нови европски договор. Иако је предводио руску делегацију на Берлинском конгресу (1878), стар и болестан, главни терет преговарања препустио је П. А. Шувалову. Неуспех руске дипломатије на конгресу и највећи неуспех његове каријере, који је приписао држању Бизмарка, навео га је да поведе антинемачку политику. Када је крајем 1879. та политика обустављена, иако и даље номинални креатор спољашње политике царевине, остао је готово без утицаја на њено вођење. Формално је поднео оставку 1882, када га је наследио Н. К. Гирс. Учествовао је делимично и у великим унутрашњим реформама изведеним током владавине Александра II. Као најутицајнијег и најреспектабилнијег дипломату XIX в. красила га је сналажљивост у преговорима, одлучност у изношењу аргумената и елегантан стил, док су државничку далековидост и мудрост повремено реметиле таштина и жеља за популарношћу.

ЛИТЕРАТУРА: В. Чубриловић, Босански устанак 1875--1878, Бг 1930; B. H. Samner, Russia and the Balkans 1870--1878, Oxford 1937; М. Војводић, Изазови српске спољне политике (1791--1918). Огледи и расправе, Бг 2007.

П. В. Крестић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)