ГЛАВНИ САВЕЗ СРПСКИХ ЗЕМЉОРАДНИЧКИХ ЗАДРУГА

ГЛАВНИ САВЕЗ СРПСКИХ ЗЕМЉОРАДНИЧКИХ ЗАДРУГА, прва задружна асоцијација у Србији, једна од 10 најстаријих у свету. Основали су је (месец дана пре оснивања Међународног задружног савеза у Лондону августа 1895) у Смедереву 28. VII 1895. 11 постојећих земљорадничких задруга рајфајзеновог типа. Прву управу Савеза чинили су: председник Стева Поповић Црни, државни саветник; потпредседник Вукашин Павловић, министар финансија; чланови: Коста Таушановић, политичар и економист, министар народне привреде (1890--1891); Сима Лозанић, професор Велике школе и министар народне привреде; Станко Лапчевић, адвокат из Смедерева; Љубомир Клерић, Михаило Вујић, професор Велике школе, државни саветник; трговац Таса Банковић; професор Велике школе Милић Радовановић; Димитрије Катић из Смедерева, те Мика Поповић и Михаило Аврамовић. Као и код оснивања задруга, ГССЗЗ је настао на основу писаног, у суду овереног уговора, јер није било закона о задругама. Према том уговору Савез је имао задатак да се стара о задружној пропаганди, инструктажи и надзору над задругама. Тек 1897. израђена су у Смедереву прва правила ГССЗЗ. Према чл. 2 правила Савеза његови задаци су били да здружи земљорадничке задруге (ЗЗ) и удружења, да се стара о оснивању нових ЗЗ и удружења, да се брине о раду и напретку, да брани интересе савезних установа; да одржава надзор над њиховим радом, да се стара о оснивању установа које служе на корист напретку земљорадничких задруга итд.

Главна (кредитна) земљорадничка задруга (ГКЗЗ) основана је на Другом задружном конгресу у Крагујевцу, у септембру 1897. Већина кредитних задруга била је учлањена у ову задругу, која је у ствари представљала њихову новчану централу. Главна земљорадничка задруга се заснивала на уделима, који су износили по 100 динара, а требало је да се уплате за 5 година (по 20 динара годишње). Одговорност задруга-чланица је била ограничена на десетоструки члански удео. На уделе се плаћало 4% камате годишње. Добит се није делила, него је сва улазила у резервни фонд задруге. Главна задруга је својим чланицама давала позајмице до 150.000 динара са шестомесечним отплатама, које су задруге обично враћале ујесен, после убирања плодова. Године 1914. ГКЗЗ добила је од државе 2.000.000 динара бескаматног зајма, који је одобраван задругама на кредит уз 3% камате годишње. ГКЗЗ била је заједно с осталим задругама учлањена у ГССЗЗ.

Земаљски савез земљорадничких задруга (ЗСЗЗ), који је још од марта 1898. радио као Главна земљорадничка задруга основан је децембра 1899. Док је ГССЗЗ имао више инструктивни карактер, дотле је Земаљски савез био пословног карактера. Његови задаци су се састојали у томе да даје позајмице задругама, да прима вишак задружног новца на чување и под интерес, да прима њихове уштеде, да набавља својим члановима средства за посебну или заједничку употребу, као што су пољопривредне справе, семе, саднице, стока итд., затим, да набавља средства за потрошњу у сеоском домаћинству и да продаје за рачун својих чланова пољопривредне производе или њихове прерађевине.

Седиште ГССЗЗ пресељено је у Београд 1898. што је убрзало доношење Закона о земљорадничким задругама 1898. Конгреси ГССЗЗ одржавани су сваке године. Иако се број задруга у Србији, почев од кредитних па даље, брзо повећавао, а оне имале доста успеха, ипак то није ишло лако. Најважнији узроци који су ометали њихов развој су: недостатак писмених лица за секретаре-благајнике, низак културни ниво села, борба зеленаша, трговаца и уопште капиталиста против задруга, а касније, и утицај разних политичких партија које су све више настојале да подвргну задруге својим страначким интересима. ГССЗЗ је од свог оснивања пружао велику помоћ задругама у организационом и инструктивном погледу. За надзор над задругама Главни савез је имао своје инспекторе, а за поуке из пољопривреде стручњаке за млекарство, винарство и живинарство, као и посебно стручњаке за пољопривредне справе. Нарочито је била велика помоћ Савеза задругама у материјалном погледу. Само за 10 година, од 1902. до 1912. ГССЗЗ је дао задругама:

ГССЗЗ је издавао лист Земљорадничка задруга, који је почео да излази јануара 1895. у Смедереву. До 1902. лист је излазио једном месечно, а у 1902. једном недељно. Од 1902. лист је излазио два пута месечно. Земљорадничка задруга је одиграла велику улогу у пропагирању и организовању задружног покрета у Србији, доносећи најразноврсније чланке, расправе, дописе и вести из задружне теорије и праксе.

Задружни савези су још од самог почетка код задруга развијали културно-просветни рад. Знатан број задруга је основао своје задружне домове, библиотеке и читаонице. До I светског рата ГССЗЗ је организовао преко 100 курсева за задругаре, кроз које је прошло преко 20.000 лица. На овим курсевима су се предавали задругарство, пољопривреда, чување народног здравља итд., а поред тога и саме задруге су преко зиме одржавале предавања, седељке и читања. Постојале су тзв. Задружне школе, а реч је о двомесечним течајевима који су се држали у току зиме. Задружне школе су похађали задружни руководиоци и секретари, а у њима су се учили: историја и начела задругарства, задружно право и задружно књиговодство, задружна рачуница и управа. Ове школе је до 1912. похађало преко 200 ученика. У њих су се примали задругари или њихови синови који су завршили основну школу и одслужили војни рок. Сваки полазник је, за два месеца школовања, плаћао 45 динара, док је остале трошкове сносио Главни савез.

Поред ГССЗЗ постојала су у Србији још три савеза: Савез земљорадничких задруга за Посавину, основан 1897; за Тимочку Крајину, основан 1898; и за Млавски срез, основан 1898. Осим ових било је још 12 одбора за оснивање земљорадничких задруга који су се углавном бавили задружном пропагандом. Сви ови савези и одбори су знатно помогли да се задружни покрет у Србији, за релативно кратко време, брзо развије и прошири.

Савез српских земљорадничких задруга (ССЗЗ) био је једна од значајнијих привредних организација Срба у Аустроугарској. Основан је како би окупио и обучавао сељаке земљорадничким, потрошачким и кредитним пословима, да би им обезбедио повољне кредите за бољу пољопривреду и усмерио их на штедњу. Седиште му је било у Загребу. Савез је основан јануара 1898. и у њега је ушло 10 задруга са 152 задругара. Оснивачка скупштина једногласно је изабрала чланове управног и надзорног одбора, као и Ливија Радивојевића за почасног председника. Како је Савез основан на иницијативу Владимира Матијевића, допуњавао се у раду са „Српском банком" и Српским привредним друштвом „Привредник". Чланице Савеза све до 1901. могле су бити само српске земљорадничке задруге рајфајзеновског типа, а од тог времена и остале српске задруге специјализованог карактера (виноградарске, млекарске, сточарске, дуванске, пчеларске и др.) основане су на принципу самопомоћи и неограниченог јемства. Од самог почетка па све до његовог привременог укидања маја 1915. Савезу се, захваљујући успешном раду, прикључило близу 400 задруга на територији Аустроугарске. Захваљујући чињеници да су аустроугарске власти спречавале повезивање Срба на целој својој територији, делокруг Савеза био је ограничен на Хрватску, Славонију и Угарску. Руководство Савеза настојало је да предупреди политичке поделе које су делиле задруге пре оснивања Савеза и трудило се да своју активност усмери на привредно унапређење српског народа. После I светског рата рад Савеза се обновио крајем 1918, када се спојио сa ГССЗЗ из Београда; од тада су радили као један савез са седиштем у Београду.

У вези с оснивањем и деловањем ГССЗЗ неопходно је истаћи улогу и значај Михаила Аврамовића. Као отац и творац српског задругарства изабран је за првог председника ГССЗЗ, на којој функцији је остао до Јагодинског конгреса 1927. Предводио је српску делегацију на оснивању Међународног задружног савеза у Лондону. Као познати и признати теоретичар и практичар из домена задругарства у међународним размерама био је члан Управног одбора Међународног задружног савеза од оснивања ове асоцијације до краја свог живота.

У току I светског рата задружна мрежа (као и друге мреже које су у то време чиниле друштвено-економску конструкцију ондашње мале Краљевине Србије) била је такорећи покидана. Имајући у виду неповољно стање српске пољопривреде, нарочито после балканских ратова, Влада Краљевине Србије се, још у току I светског рата, обратила ГССЗЗ тражећи од његове управе (у којој се налазе представници Министарства пољопривреде и Српског пољопривредног друштва) да разради мере које ће бити предузете после рата с циљем да се обнови разорени задружни систем. После I светског рата ГССЗЗ проширује подручје свога деловања. На Конгресу у Петроварадину 1923. с њим се фузионише Савез српских земљорадничких задруга из Загреба и ствара се ГССЗЗ са седиштем у Београду, који има филијале у Загребу и Новом Саду.

Након рата, по стварању заједничке државе долази до обнове задругарства. Почело је, симболично, оснивањем Главног задружног савеза Краљевине СХС (ГЗССХС) јуна 1919. (први управник био је Михаило Аврамовић). ГЗССХС постао је члан Међународног задружног савеза у Лондону 1924. Овим је престало званично чланство ГССЗЗ у овој међународној задружној организацији које је трајало од 1895. Послератно деловање ГССЗЗ обележено је трзавицама и нејединством у руководећим структурама током прве половине 1920-их. Наговештај нејединства у задружном покрету појављује се већ у време примене Закона о пољопривредном кредиту из 1925. Неки чланови Управе ГССЗЗ отворено се супротстављају новом кредитном систему сматрајући да се, на тај начин, држава превише меша у задругарство. При томе, дошло је до сукоба два приступа задругарству: први представља „смедеревско-врановску школу" засновану на изворним Рочделским принципима, а други је „пожаревачка школа" која пропагира пословни дух и трговачки морал у задругарству. Сукоб ових школа кулминирао је на Јагодинском конгресу ГССЗЗ 1927. када је на силу смењен управник савеза Михаило Аврамовић. Тако је превагнула струја „пословног задругарства". У време реорганизације задругарства Србије после Јагодинског конгреса део задруга, углавном војвођанских, одваја се и оснива свој Савез српских земљорадничких задруга са седиштем у Новом Саду. Непосредно после Јагодинског конгреса одржана је скупштина ГССЗЗ у Новом Саду на којој је такође изабрана нова управа. Обе управе су тврдиле да су само оне легитимне у представљању воље задругара. Спор је решаван на суду. Пресуђено је да се Управни одбор изабран у Јагодини има сматрати пуноправним легалним руководством ГССЗЗ за Србију и Војводину. Посматрано у целини, после расцепа у ГССЗЗ, традиционалном српском задругарству је нанета велика штета с дуготрајним последицама. Почев од 1928. званични ГССЗЗ врши пословну специјализацију преко главних задруга. Најпре оснива Главну набављачку задругу која преузима набавку индустријске робе. Потом оснива Главну сточарску задругу и Главну произвођачку задругу, обе за продају пољопривредних производа. Кредитно пословање ГССЗЗ пренето је на Главну кредитну задругу 1939. Оснивањем ових специјализованих задруга пословно деловање ГССЗЗ се шири на целу територију тадашње Југославије (осим Словеније).

Последња заједничка скупштина ГССЗЗ и главних задруга одржана је уочи 6. IV 1941. на којој су изабрани чланови Управног и Надзорног одбора који су вршили те функције током рата. Према основним идејама задружног покрета уобичајено је да задруге не делују у пуној мери за време ратова. То у Србији није био случај. Долази до ширења идеје и јачања праксе задругарства као својеврсног одговора на ратне и окупационе околности.

Одмах по ослобођењу Београда октобра 1944. чланови управе ГССЗЗ, некомпромитовани током рата, одржали су прву заједничку седницу на којој је формирана Дирекција за привремено руковођење радом ГССЗЗ и главних задруга. Одлуком Главног народно-ослободилачког одбора НР Србије из новембра 1944. именован је први Пословни одбор ГССЗЗ који је преузео дужности од Дирекције. У току рада овога одбора Председништво Народне скупштине (НС) НР Србије донело је одлуку о образовању Главног задружног одбора НС Србије у којем је заступљен и Пословни одбор ГССЗЗ. Одлуком из новембра 1945. Председништво Народне скупштине НР Србије формира нов Пословни одбор ГССЗЗ. Овај одбор радио је све до Oдлуке о реорганизацији пословних савеза земљорадничких задруга Владе НР Србије из јула 1947, чиме је разрешен и овај други Пословни одбор ГССЗЗ. Почетком октобра 1946. основан је Главни задружни савез НР Србије (ГЗСС), који је од ГССЗЗ преузео све функције изузев пословних, које су обављале главне задруге у саставу ГССЗЗ.

Савез земљорадничких задруга НР Србије (СЗЗС) основан је октобра 1947. са задатком да развија земљорадничку задругу као основну организациону форму за стварање социјалистичких односа на селу. Истовремено је извршена и реорганизација среских задружних савеза, чије пословање се одвија кроз посебна предузећа, док су сами савези постали организационо-политичка и инструкторска тела за руковођење основним задружним организацијама. Крајем 1947. ГЗСС је престао с радом. Пре тога ревизију земљорадничких задруга пренео је на среске савезе земљорадничких задруга. Остатак функција је пренео на новоосновани СЗЗС. У оквиру послератне социјалистичке реорганизације задружног система током 1947. осниване су разне дирекције као што су: Дирекција за откуп земљорадничких производа, Дирекција за снабдевање и Општа дирекција. Прве две су преузеле пословање и имовину ранијих главних задруга, које су пословале у оквиру ГССЗЗ. На тај начин је прекинута свака веза са задружним системом оличеним у ГССЗЗ. Оснивање СЗЗС 1947. означава почетак нове етапе у развоју земљорадничког задругарства после II светског рата, када државни органи имају одлучујућу улогу у овоме развоју. То нарочито долази до изражаја после напуштања прве задружне асоцијације у Србији (ГССЗЗ) од када држава изграђује задружни систем преко задружних савеза под различитим називима: Главни задружни савез НР Србије (1946), Савез сељачких радних задруга НР Србије (VIII 1947), Савез земљорадничких задруга НР Србије (X 1947), Главни савез земљорадничких задруга НР Србије (1951) у чијем чланству могу бити од 1954. Савез земљорадничких задруга АП Војводине и Савез земљорадничких задруга Аутономне Косовско-метохијске области.

ЛИТЕРАТУРА: М. Марковић, С. Поповић (ур.), Алманах шездесетогодишњице задругарства Србије 1894--1954, Бг 1954; Задружни лексикон ФНРЈ, Зг 1957; Зборник одабраних текстова о пољопривреди и задругарству, Бг 1959; З. Вујатовић Закић, Кооп менаџмент, Бг 2000.

З. Вујатовић Закић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)