ГОСПОДИН

ГОСПОДИН, владарска титула настала за владавине краља Милутина као ознака краљевске, самодржавне власти. После абдикације у Дежеву 1282. Драгутин је изгубио право на краљевску титулу па се потписивао као г. Стефан. Са појавом обласних г. ова титула стиче владарска обележја и својства државности. Носио ју је Вук Бранковић, син севастократора Бранка Младеновића и рођак Немањића. На његовом печату стоји натпис: господин Вук. Међутим, он себе никада није титулисао као господина Србљем или све српске земље. На такву титулу право је полагао само кнез Лазар. Вук истиче самосталност у титулатури тек после Битке на Косову. Ђурађ Страцимировић Балшић истицао је у својим документима да је самодржавни г. све зетске и приморске земље. Константин Дејановић, син деспота Дејана и рођак Немањића, такође је носио титулу г. иако му је брат Јован био деспот. Слично Вуку Бранковићу ни он овом титулом није претендовао на господство над свим српским земљама. Формула господство ми у повељама је проистекла из титуле г., слично као краљевство ми или царство ми. Ову формулу срећемо у повељама Стефана Драгутина, Вука Бранковића, Константина Дејановића, кнеза Лазара, војводе Радослава Павловића, херцега Стефана Вукчића Косаче и деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Вуковића. Реч господин се придодавала уз разне титуле од цара до кнеза и војводе да означи самосталност у владању или управљању земљом.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Михаљчић, „Владарска титула господин", ИГ, 1994, 1--2; М. Спремић, „Вук Бранковић и Косовска битка", Глас САНУ, 1996, CCCLXXVIII, 9; М. Благојевић, „О издаји или невери Вука Бранковића", ЗМСИ, 2009, 79--80.

С. Мишић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)