ГОЛУБОВИЋ, Загорка

ГОЛУБОВИЋ, Загорка, социолог, антрополог, универзитетски професор (Дебрц код Владимираца, 8. III 1930). Дипломирала филозофију на Филозофском факултету у Београду (1952), где је радила од 1957. На студијском боравку у Енглеској (1957/58) упознала се са социјалном антропологијом, коју је затим утемељила у Србији као научну дисциплину. Докторирала на ФФ у Београду (1962), где је бирана за доцента (1963) и ванредног професора (1969). Припадала српском делу „Праксис" групе, активна учесница Корчуланске летње школе. Због критичких анализа тадашњег југословенског система удаљена са факултета (1975), а њена књига Човек и његов свет у антрополошкој перспективи (Бг 1973) била је цензурисана. Од 1981. ради у Центру (доцније Институту) за филозофију и друштвену теорију (ИФДТ) у Београду. Усавршавала се у САД (1989). Предавала на универзитетима у Енглеској, Шведској и САД као гостујући професор по позиву. У звању редовног професора враћена на ФФ (1990--2001). Била је посланик у Савезној скупштини (1960--1962), председник Српског социолошког друштва (1968--1971), директор Социолошког института на ФФ (1973--1975), директор ИФДТ (1981--1982), шеф Катедре за интердисциплинарни постдипломски студиј антропологије на ФФ (1973--1975. и 1990--1996), председник Филозофског друштва Србије (1986--1988) и управник Одељења за социологију ФФ (1991--1993). Била је главни уредник часописа Гледишта (1963--1965), Социологија (1965--1969), Филозофија (1972--1974), члан уредништва Praxisа (1965--1975) и Praxis Internationalа (1982--1998). Међу многобројним саопштењима на међународним скуповима нарочито се истичу њени реферати на међународним социолошким конгресима ИСА у Евијану (1967), Упсали (1970) и у Мадриду (1990). Пре 1989. била је позната у стручној и широј јавности по критици стаљинизма и бирократизма, те по залагању за еманципацију радничке класе од ауторитарних политичких структура. После 1989. позната као оштар критичар српског национализма и ауторитарног друштвеног карактера који доминира у српском друштву, те као ангажовани интелектуалац који се залаже за еманципацију цивилног друштва од ауторитарних политичких структура. Због објављених радова и утемељења нових социолошких и антрополошких дисциплина утицајна и цитирана у домаћој научној периодици. Значајно је допринела угледу тадашње југословенске социологије у иностранству. Добитница је награде Савета за борбу против корпупције „Верица Бараћ" (2012) као „критичарка дивљег капитализма и неолиберализма у Србији". Године 2007. изашла су јој Изабрана дела у шест томова.

ДЕЛА: Проблеми савремене теорије личности, Бг 1966; Породица као људска заједница, Зг 1981; Стаљинизам и социјализам, Бг 1982; Криза идентитета савременог југословенског друштва, Бг--Зг 1988; Антрополошки портрети, Бг 1991; Антропологија у персоналистичком кључу, Бг 1997; Странпутице демократизације у постсоцијализму, Бг 1999; Изазови демократије у савременом свету, По 2003; Поуке и дилеме минулог века, Бг 2006; Куда иде постоктобарска Србија (2000--2005), Бг 2006; Како калимо демократију, Бг 2011.

ЛИТЕРАТУРА: З. Голубовић, Моји хоризонти: мислим, делам, постојим, Бг 2012.

Слободан Антонић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)