ГАМС

ГАМС , Андрија, правник, универзитетски професор (Суботица, 6. I 1911 -- Београд, 3. X 1997). Дипломирао на Правном факултету у Суботици 1933, а докторирао на ПФ у Београду 1938. До избијања II светског рата бавио се адвокатуром у Београду. Са чином резервног потпоручника пријавио се добровољно у Југословенску војску, али је убрзо био заробљен и одведен у логор Оснабрик-Офлаг VI ц, а затим у Аксладорф. После окончања рата и повратка у Југославију био је помоћник покрајинског јавног тужиоца у Новом Саду. На ПФ у Београду изабран је 1948. за доцента, а 1960. за редовног професора на Катедри за грађанско право. За време дискусије о амандманима на Устав СФРЈ из 1963. у Аналима Правног факултета (1971, 3) објавио је расправу „Амандмани на Устав: научно -- збрка, историјски -- промашај", која је допринелa забрани овог броја. Потписао је петицију за помиловање осуђеног професора Михаила Ђурића. Обележен је као „морално-политички неподобан". Да би избегао даља понижења, раскинуо је радни однос са ПФ у Београду. Превремено је пензионисан 1973. Проучавао је проблеме општег дела грађанског права, стварног права, опште теорије права и социологије права (Стварно право, Бг 1949; Увод у грађанско право, Бг 1952; Основи стварног права, Бг 1955). Његова дела из области права доживела су више издања и представљају изузетан допринос науци грађанског права и правној теорији уопште. Изградио је теорију о друштвеној својини као подељеној својини која се састоји од две групе овлашћења -- јавноправних и грађанскоправних. Због свог научно оправданог мишљења у објашњењу својине и других института грађанског права доживљавао је критике и неугодности од колега који су бранили владајуће социјалистичке теорије. Написао је више дела из области стварног права, психоанализе и социјалне филозофије, а занимали су га и специфичност и историјска судбина Јевреја (У трагању за богом: трагичан историјски пут јеврејства, Г. Милановац 1994), однос Библије и друштвеног контекста (Библија и друштво, Н. Сад 1979; Библија и модерна друштвена мисао, Бг 1993) и др. Писао је и говорио на српском и (матерњем) мађарском језику. Држао је предавања на Кингс колеџу у Енглеској. Пети сусрет Копаоничке школе природног права 1991. био је посвећен делу Г. Удружење правника Србије прогласило га је 1997. за свог почасног члана. Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрном звездом 1963, а за монографију Својина (Бг 1987) добио је 1987. Нинову награду за публицистику.

ДЕЛА: Одговорност за радње трећих лица у приватном праву, Бг 1940; Брачно и породично имовинско право, Бг 1966; Библија у светлу друштвених борби, Бг 1970; „Marx, Freud and Alienation", Co-Existence, Glasgow, 1980, 1; О својини, Бг 1984; Фројд о друштву, Бг 1988; Друштвена норма -- постанак, значај и значење, Бг 1990; Нагон и норма -- путеви и беспућа културе, Бг 1995.

ЛИТЕРАТУРА: А. Гамс, Библија и модерна друштвена мисао, Бг 1993; К. Чавошки, „Сенима Андрије Гамса"; Р. Ђурковић, „Професор др Андрија Гамс (1911--1997)"; М. Орлић, „Андрија Гамс", АПФБ, 1997, 4--6; А. Дарваш и др., Знаменити Јевреји Србије -- биографски лексикон, Бг 2011.

И. Бабић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)