ГРЧИЋ, Манојло

ГРЧИЋ, Манојло, епски лик који се спомиње у песмама старих и средњих времена. Најчешће се у кругу песама о великим греховима појављује као неверни кум и кривоклетник, који се огрешује о крштено кумство. Пошто га једна кума подмити, замењује њено (женско) дете мушкарчићем друге куме. Када се лажно закуне својим сином да замену није учино, његов син се преметне у јагње које он у незнању закоље и поједе (Вук II, 6; Вук САНУ, 5; МХ I, 44). Претежно је сматран неисторијском личношћу, али А. Лома његово име повезује с историјом. Допуњујући историјско-географским подацима тезу Илариона Руварца да је Г. заправо Емануел Комнин, Лома минуциозном анализом садржине „Женидбе Грујице Новаковића" (Вук III, 6), уз разматрања законитости стварања епске поезије, долази до закључка да је на Емануела, сина византијског цара Јована II Комнина, могло бити пренето очево бекство пред Угрима кроз клисуру Млаве. Подаци су значајни посебно зато што би ишли у корист старине српске епске позије и доказивали њено постојање у првој половини XII в.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Милошевић Ђорђевић, Заједничка тематско-сижејна основа српскохрватских неисторијских епских песама и прозне традиције, Бг 1971; А. Лома, Пракосово. Словенски и праиндоевропски корени српске епике, Бг 2002.

Н. Милошевић Ђорђевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)