ГОРАЖДЕ

ГОРАЖДЕ, град и центар општине у источној Босни, у Федерацији БиХ. Један је у низу градова у долини Дрине који су настали као станице на старом караванском путу између Дубровника и унутрашњости Балканског полуострва. Први сусједи су му на сјевероистоку Вишеград (39 км), а на југозападу Фоча (36 км), удаљени дан караванског хода. Попречни путеви су данас мање прометни, један од њих је стари каравански пут који води према југоистоку долином ријеке Јањине до Чајнича и Пљеваља, а други према сјеверозападу преко источних огранака Јахорине и превоја Јабучко седло (1.094 м) до Рогатице и Сарајева. Насеље је постојало у средњем вијеку, а православна црква, у којој је касније била штампарија, помиње се 1446. Већ наредне године овај дио Босне освајају Турци, али у граду није остало трагова оријенталне чаршије. Град се развио у малом проширењу долине с обе стране ријеке и у долини Гламоч потока (лијева притока Дрине), што је његовој основи дало радијалан облик, док је распоред улица линеаран. Преко ријеке су изграђена два моста. Г. је постало и локални центар, те је у планинском окружењу формирало гравитациону зону. Године 1991. општина је имала површину од 383 км^2^ са 187 насеља, углавном малих села, и 37.573 становника. Послије Дејтонског споразума 70 насеља је припало Републици Српској. Развоју града знатно су допринијели градња ускотрачне жељезничке пруге Устипрача--Фоча 1939. и пута преко превоја Чемерно до Дубровника 1958. Послије II свјетског рата изграђено је неколико погона металске и хемијске индустрије. Град је 1991. имао 16.273 становника, од којих 58,8% Муслимана и 34,3% Срба.

М. Мандић

Г. је у средњем веку имало важну функцију трга у горњем Подрињу, у земљи Дрина, на траси Дринског пута. Овај трг се у историјским изворима први пут спомиње 1376, а од 1389. сачувани су многобројни уговори о поносу робе чији циљ је било Г. Ово насеље се налазило у оквиру земаља породице Косача и било је њихов трг на којем су се продавали производи из овог краја. Г. је било насеље отвореног типа, а штитило га је накнадно подигнуто утврђење у његовој близини. Овде се није оформила дубровачка колонија иако су га дубровачки трговци често посећивали и пролазили кроз Г. Носиоци трговине на овом тргу били су домаћи трговци који се у изворима јављају од 1420. Они се понекад, као на пример 1427. и 1441, истичу у Дубровнику обимом свог пословања, тргујући воском, црвцем, оловом, сребром и увозом већих количина тканина. Најзначајније трговачке породице биле су Сиринићи и Тулешићи, док су из редова најугледније породице Љубавића бирани кнезови на овом тргу. Након османског освајања у Г. се формира житни трг, одакле се жито одвозило на море. До краја XIV в. овде се усталила трговина сољу и формирала локална цена за овај артикал. Војвода Сандаљ Хранић, затим и Стефан Вукчић Косача су на овом тргу успоставили царину на промет робе. Поред трговаца и цариника у Г. су радиле и занатлије, а поименце се помињу један дубровачки и више домаћих златара који су радили на тргу. По првом турском попису из 1468/9. Г. је имало 144 потпуна и 115 самачких домаћинстава, а 1475/77. 197 потпуних и 30 самачких, која су живела у четири махале.

С. Мишић

ИЗВОР: А. Аличић, Поименични попис санџака вилајета Херцеговина, Сар. 1985.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Дероко, Дрина, Н. Сад 1939; М. Динић, „Земље херцега од светога Саве", у: Српске земље у средњем веку, Бг 1978; Д. Ковачевић Којић, Градска насеља средњовјековне босанске државе, Сар. 1978; Б. Храбак, „Горажде од XIV до XVI века", ЈИЧ, 1997, 2; М. Благојевић, Дрина, Бг 2005; С. Мишић (ред.), Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља -- према писаним изворима, Бг 2010.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)