ГЕНЧИЋ, Јелена

ГЕНЧИЋ, Јелена, редитељ, спортиста, тениски тренер (Београд, 9. X 1936 -- Београд, 1. VI 2013). Дипломирала 1960. историју уметности на Филозофском факултету у Београду. За Телевизију Београд везана је од 1957, док је трајала припремна фаза за увођење телевизије у Србију, будући да је већ била члан Кино-клуба Београд. Од 1961. до 1992. била је стално запослена, прво као секретар режије у Културно-уметничком програму, а од 1979. као редитељ у Школској редакцији. После одласка у пензију наставља хонорарно да ради, до 1999. Годишње је радила и до 50 емисија, а неке од серија на које је ставила свој редитељски потпис су: Буна против дахија (1979), Антиколонијална борба (1982), Карл Маркс -- дело и значај (1983), Метрополитен музеј (1984), Великани светске књижевности (1985), Књига је да се чита (1985), Српско средњовековно минијатурно сликарство (1989), Његош (1991), Дворови Београда (1995), Наслеђе, вера, вечност, будућност (1998). Њене серије добиле су велик број признања, а она Награду Телевизије Београд за 25 година рада и Награду РТС за укупна годишња остварења (1991). Одликована је Орденом заслуга за народ (1972).

М. Чутурило

Рукометом, као голман, почела је да се бави у РК Црвена звезда (1948--1955), бранила затим у РК Локомотива (Вировитица) 1956/57, а каријеру завршила у РК Београд (1958--1963). За репрезентацију Југославије одиграла је 20 утакмица, у великом рукомету учествовала је на другом светском првенству 1956. у Немачкој (пето место), а бранила је гол државне репрезентације и на првом Светском првенству у малом рукомету 1957. у Југославији када је освојено треће место. Тенисом је почела да се бави 1948. у ТК Партизан, којем је остала верна до краја играчке каријере 1976*.* Првакиња Југославије у синглу у јуниорској конкуренцији била је 1953. и 1954, а у сениорској 1958. и 1964. Шест пута освајала је титуле првака државе у женском пару и 12 пута у мешовитим паровима, а седам пута у екипној конкуренцији као члан ТК Партизан. Још 1970. почела је да се бави тренерским послом, превасходно радом са младим тенисерима и током каријере учила основама тениса многе будуће репрезентативце и шампионе, или указивала на њихов таленат, од Татјане Јечменице, Миме Јаушовец, Монике Селеш, Горана Иванишевића, Иве Мајоли до Новака Ђоковића. Од 1981. до 1987. била је савезни капитен женске тениске репрезентације Југославије, а затим савезни капитен за омладинке. Била је и потпредседник Тениског савеза Југославије и ТК Партизан, као и председник Краљевског тениског клуба под патронатом принца Александра Карађорђевића. Добитница је Златне значке СФКЈ (1965) и Националног спортског признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2007).

Ж. Баљкас

ИЗВОР: „Ко је ко у ТВБ", Редакција за историографију Телевизије Србије.

ЛИТЕРАТУРА: Грађа за енциклопедију физичке културе и спорта уже Србије, Сто биографија, 4*,* Бг 1976; Спортски лексикон, Зг 1984; Алманах Рукометног савеза Југославије 1949--1989, Бг 1991.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)